JU "MUZEJI, GALERIJA I BIBLIOTEKA" BUDVA
MODERNA GALERIJA, OKTOBAR 2007.
Izložba slika:
NIKOLA ŽIGON


U Modernoj galeriji u Starom gradu 04.10.2007.god. otvorena je izložba slika Nikole Žigona.


Tekst korišćen iz kataloga koji je izdat povodom otvaranja izložbe.
Fotografije: Montenegrina Team

POETIKA
OSLOBAĐANJA
BELINE
(Povodom izložbe Nikole Žigona u Galeriji Progres, maj/juni 2007.)

Ovo je priča o slikarstvu čiji su uporedni protagonisti Andeo Istorije i Andeo Umetnosti, dok su na sceni/platnu nosioci glavnih uloga konkretne pojave: Belina, Boje, Crtež (Spirala, Vertikala/Horizontala) i Stubovi; i apstraktni pojmovi: Nutrina, Biće, Blagost i Milost. Njihova igra je Apstrakcija, a njihova režija Veština.

Najpre je bio Crtež
Posramljen čovekovim razaranjem, Anđeo Istorije sliku sveta pretvara u prašnjavu Belinu ostataka materijalne spoljašnjosti, materije koja je sakupljena, čije krhotine isijavaju još ponegde sačuvanom bojom. Materija je najdublje drhtanje bića. Nikola je nanosi blago, milujući platno, retko je meša s nečim drugim — konopljom, što je reminiscencija na enformel, ili gipsanim odlivcima, na ukrasnu plastiku. Ne očajava pred njom, kao što su to činili egzistencijalistički pisci, ili slikari enformela, suočavajući se s osećanjem tegobe, usled istorijskog kraha. Istorija je Nikolin Anđeo kao i Umetnost. Spasava i njega i njegovu sliku od propadanja u ponor u kome se slikarska grada urušava. Ona mu uliva nadu u prolaznost krize, nagoni da traži izlaz. Ni zlo kao ni dobro nisu večni. Nikola živi s Anđelom Istorije kao sa dobrom. Ovaj ga podučava: na slici, u pomoć priziva crtež. Crtež je predmet njegove intelektuelne pažnje. Nema jasne granice između Bića i Ništa. Uvek postoji Nešto. Neko rešenje koje kao slikar nalazi u crtežu. Zato Nikoline slike i Stubovi nisu enformelovski. Oni odišu optimizmom, dekorativnošću, Blagošću i Milošću. Zato što je Istorija njegov Anđeo čuvar, a ne suprotnost ovome.

Posle je došla Boja
Lagano, gotovo stidljivo, priča dobija još jednog aktera - Boju. Belina joj dozvoljava da izbije. Sve više joj ustupa mesto. Najpre su boje puke naznake egzistencije udaljene od čovečnosti, odrazi enformela. Ali, njegov cilj nije ostanak u Istoriji. Njegov je stav pomeranje granica izdržržljivosti materije boje. Pomeranje granica ide sporo. Najpre je belina preovladavala, a onda, kako je vremenska udaljenost od konkretnog razaranja (slikar Nikoline suptilnosti ne može biti van tog osećanja, jer „Malo je ko od nas rođeni apatrid, građanin sveta" (Borislav Pekić, „Novi Jerusalim") uspostavljala unutrašnji otklon, ona je počela da izbija, u crvenim, žućkastim, crnim i, ponekad, plavim tonovima. Posle Anđela Istorije na scenu izlazi Anđeo Umetnosti. Buni se pred razaranjem, sklapa svoje videnje svakodnevice. „U brojnim sukobima umetnost je uvek naša šansa da uvidimo sami sebe" (Loran Hedi, uživo). Da li je Nikolina slika način da se opstane u jednom (emotivnom) komadu, i pored svega, ili je plod intelektualizacije? Sta ako je oboje? Kako se ova dva njena vida ispoljavanja pomiruju? Iz njegovih dela izbija detinjastost, ali i intelektualnost osmišljenosti slike.

Haos uzmiče pred redom
Red uzmiče pred haosom
Sve je manje horizontala i vertikala. Nikolina umetnost ne želi da obmanjuje svet, jer ni on samog sebe to ne želi. Ima li pred nama idealnih horizontala i vertikala? Nema. Potreba za redom se gubi, ali polako. Uobičajeno se red traži u haosu. A kada haos dobija obrise reda, makar ovlašne, nema potrebe izričito držati do reda i na slici. Nije Nikola slikar koji će preokret odmah da načini. Suzdržan, kod njega sve mora da sazri da bi neposredno izbilo. Ništa ne eksplodira. Ništa se ne nameće. Stidljivost ima krila koja lagano zamahuju. Zašto? Pa vatromet je prolazna pojava. On jeste snažan bljesak, ali traje kratko. Nikola ne može sebi da dozvoli da bljesne i ugasi se. Prirode je drugačije. Njegova krila tek se ponegde vrte na slikama u krug gradeći spiralu. Spirala podrazumeva kretanje, stalni pokušaj zatvaranja kruga koji kao da ne želi da se zatvori. Spirala je ljudsko stanje nasuprot vertikali božanske distance. Vertikala podrazumeva granicu. (Bogovi nisu s nama, oni su negde drugde, u našoj misli, apstraktnoj dakako, posve odvojeni od nas. Nisu ih Grci slučajno smestili na Olimp!). Šta radi Anđeo Umetnosti? On spaja dve nepomirljive težnje. Spiralu kao ovozemaljsku sreću, kao plodnost, bujanje, besmrtnost, јеr joj kraja nema, i božansku vertikalu, kao onu drugu, nedokučivu stranu, duhovnog života. Anđeo Umetnosti je kako kaže Gete za vođu Argonauta u „Faustu", „rođen da vidi, pozvan da gleda". „Jer ZNATI etimološki upućuje na 'imati viđeno', na iskustvo pogleda", zapaža Akile Bonito - Oliva („Priručnik za letenje") - (fr. savoir/znati, avoir/imati i voir videti.) Svetlonoša
Dok se pojedinac/umetnik odupire o vazduh svojim krilima kao sokolić nastojeći da se održi na zadatoj putanji, on mora da uključuje neko šesto čulo da bude budan i kad spava. Hegel bi to stanje nazvao opažanjem/osećanjem (Einfiihlung), Kroče -intuicijom. Pred radovima Nikole Žigona, postavljam pitanje šta to slikar može da vidi/zna? Svoju Nutrinu (Moi profond kod Anrija Bergsona)!
Ova nikad do kraja opevana suština bića na sceni belog platna ponaša se kao svetlonoša. Neopipljiva je, a ipak, kad se bolje zagledam, ona je ta koja drži mizanscen. Njeni su rekviziti uz Boju koja sadrži sve boje i spirala i vertikala/horizontala. Povremeno ona igri dodaje nove igračke, da li će to biti komad džaka (što je neposredno vezuje za Istoriju (ponovo asocijacija na cepanje/razaranje materije, konkretnije Enformel), ili gipsani Stub na kome će se s osećanjem prostora zabaviti, zaneta praviti drugačiju pozornicu za svoje ispoljavanje. Osmišljavanje prostora (izvan slike, preciznije na slici/stubu) igra je kratkog daha, ali kod Nikole i ona vuče svoje treperenje iz prošlosti (podsećam na njegove rane radove: objekte/instalacije).

Milena Marjanović
istoričar umetnosti,
član AICA

BIOGRAFIJA

Nikola Žigon roden je 13. jula 1958. godine u Ljubljani, Slovenija.
Diplomirao je 1991. godine na FLU u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Mome Antonovića. Član je ULUS-a.
Ekskluzivni je član Prom Galerije u Minhenu, od 2002. godine.

SAMOSTALNE IZLOŽBE:

1992. Crteži, galerija NUBS, Beograd
1992. „Unutrašnja strana vrata"
izložba instalacija, video rad, Galerija DK
Studentski grad, Beograd
1993. „Izložba crteža i jednih vrata", Likovni salon
tribina mladih, Novi Sad
1994. Instakcije, Galerija Kulturnog Centra,
Novi Sad
1995. „Svete tajne ili ključ naše izdržljivosti", kolaži,
slike, instalacije, Galerija Salona Muzeja
Savremene Umetnosti, Beograd
2000. Slike, International Galerie, Paris
2000. Slike i crteži, Yougoslave Culturel Centre, Paris
2001. Slike, Abstraction Galerie, Beograd
2002. Slike, Abstraction Galerie, Beograd
2004. Slike, Prom Cialerie, Munchen
2006. Slike, Galerija Eurocentar, Beograd
2007. „New Day Yesterday", Slike i stubovi, Galerija
Progres Beograd
2007. „New Day Yesterday", Slike i stubovi,
          Moderna Galerija Budva

Nikola Žigon živi i radi u Beogradu.

Tel: 063 84 13 455
E-mail: vana@sbb.co.yu
www.nikolazigon.com