Danica Masniković

Sa otvaranja izložbe

Poštovanjem prirode iskazujem počast i divljenje postojanosti i opstanku. Ekologija kao zaštitnik vrednosti trajanja me uvodi u svet maštanja o boljem. Pokušavam da zaustavim vreme, neokaljani svet prirode i prirodnih zakona. Sve što stvaram jeste simbol ljudske duše i dobrote.

NA KRAJU POČETKA

Slikarstvo je za mene nemo pesništvo "zvučna" poezija, eho muzike, isto kao što je i pesništvo - slikarstvo koje govori. To je probuđeni život. Materija je svuda oko nas, ona nam se nudi, nameće, ali najteže ju je ukrotiti.

Slikam očima ljubavi i slikajući, ostvarujem čaroliju duševnosti. Dugačak je i uzvišen taj put od oka, preko ruke, do kičice. To je put kojim ja hodim, poneta mirisima zemlje i boja, tom nedokučenom magijom alhemije. Najlepša je slika za mene ona koja uspe da oživi etičku vrednost prirode i njen duh. Јеr, ni u svojim najlepšim snovima čovek nije mogao da smisli nešto lepše od prirode. Ona je okružena tajnama. Ako dosegnem samo krajičak te harmonije između ljudskog bića i prirode, njen sklad vrlina, smatraću da sam u životu dovoljno postigla. Koja je to moć koja me u potpunosti obuzima da se klanjam toj Gospodarici? Priroda je promenljiv oblak koji je uvek isti i nikada nije isti. Promenljiva je i varljiva, nedokučiva i neuhvatljiva, a stalno prisutna i neizbežna. Niko je ne može savladati, orobiti, dresirati, pa čak ni jedan kist. Na kraju sve, ipak, pada u njeno krilo.

Taj čarobni nepatvoreni svet me i dalje inspiriše. Sa mislima o njemu ležem, sa njim se budim, on je moj gonič i smiraj, uzrok moje pomahnitalosti i nezaustavljive energije, ali i tihe usnulosti i snoviđenja. Jedino čovek može da naruši tu harmoniju i da, uništavajući prirodu, zapravo uništava sebe.

Danica Masniković