Novija serija slika Nebojše Jocića, nastala 2007-2008. godine, predstavlja autentičan i suptilan prizor materijalizovanih oblika. Slike velikog formata (120x100cm; 100x80cm), nazvala bih „multiforme", slede svoju neumoljivu logiku insistirajući na svedenim sredstvima i pažljivo kontrolisanom prostoru. Preciznost je očigledna u umetnikovom radu. Podela tema na elemente, obraćanje pažnje u postupku na detalj doprinelo je izostavljanju svega onoga štoje suvišno. Ovakav pristup slici upućuje na viđenje jednog paralelnog univerzuma i unutrašnje suštine koja se izčitava na površini platna.

       U umetničkom i izlagačkom trajanju od petnaest godina, od prve samostalne izložbe 1993. upravo je toliko prošlo, Jocić prelazi put od završenih studija na Fakultetu umetnosti u Prištini (1989) i potom postdiplomskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1996). Opredelivši se za apstraktno u iskazu, koje je postepeno gradio ne zadržavajući se na većim opusima i fazama, sledio je svoju neumoljivu logiku traganja i eksperimentisanja tehnologijama i materijalima. Pronalazi ih u onima koji najpribližnije mogu da iskažu Jocićev odnos prema pikturalnosti, dinamici i složenosti fakture. Potpuno smelo a tako suvereno ulazeći u mogućnosti prihvatanja na platnu raznih materija koje ne dočaravaju određene predmete već im daju dublji i univerzalniji sadržaj. U slojevima gradi sliku i niže površine različitih struktura i faktura u smelim, suvereno pronađenim i samosvojnim odnosima postižući pri tome ekspresiju u likovnosti.

Permanentni istraživački proces koji traje kao i paralelni likovni izraz stvaran monumentalnim kompozicijama u mozaiku s religijskim temama za pravoslavne crkve na Kipru i rodnom Kosovu, rezultirali su višeznačnom artikulacijom kako u postupku tako i u sopstvenom unutrašnjem odrazu spoljašnjeg sveta. Prostor slike kontrolisan je izuzetnom prefinjenošću. Okreće se esencijalnoj slici kojom vlada difuzna svetlost, tonska osnova boje i suverena materija. Potraga za monohromnim slikarstvom izkazana je u predhodnim delima, najnoviji radovi realizovani su drugačijom dinamikom, većom ugradnjom raznih prirodnih materijala (peska, drveta, kamena) pri tom iskazujući postmodernističke momente. Ovi elementi složeni u svedenu geometriju obogaćeni su duhovnim i psihološkim odjecima. Uspostavljanjem konačnog ishodišta naglašeno je fragmentarnim crtežom, nekada linija razdeljuje površine ili je to crtež isprovociran u slojevitoj podlozi i spoju pigmenta u materije enkaustike. Nastaju površine nežnih tonova, lazurnog prosvetljenja i suptilne artikulacije. Ponegde se zadržava duboki trag crteža ili je pak samo ovlaš crtežom nagovešten oblik. Crtež i boja se ukrštaju u različitim ritmovima. Geometrija mozaika prodire u površine boje i gradi snažnu formu dve materije. Povezuju ih stišana i prigušena boja koja je u saglasju sa drugim gradivnim elementima sve više izostavljajući predmetni i asocijativni kontekst slike. On postepeno nestaje pred najezdom čiste materije. Jocića interesuje odnos boje prema drugoj boji ili tonu u promenjenoj materiji boje, fakture i ritma. Oblici naznačeni crtežom (kvadrati, trouglovi, linije i oštrice, nazubljeni oštri vrhovi) multiplicira i ograničava u većim površinama.
Eliminacijom misli, čulnih emocija dostižući unutrašnju tišinu kroz kreativni proces dostignut je potpunim uranjanjem u delo izraženo harmonijom materije, kolorističkih odnosa i unutrašnjeg stanja umetnika.

Milana Veinović, istoričar umetnosti

       Rođen 03.10.1963. godine u Ranilugu, Kosovska Kamenica. Diplomirao na Fakultetu Umetnosti u Prištini 1989. godine na slikarskom odseku. Postdiplomske studije završio na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, 1996. godine.

       Do sada izlagao na više od trideset samostalnih i preko osamdeset kolektivnih izložbi. Član ULUS-a.Vanredni profesor na Fakultetu umetnosti iz Prištine (Zvečan).

       Kontakt: Vašarska 15,26314 Banatsko Novo Selo Telefon: +38113 615 231, +38163 703 53 64

„OANGA" (MILOŠ MILIDRAG)

       U otkrivanju tajni umetničkog jezika Miloš Milidrag već od samih početaka svog slikarskog rada teži ličnom, oslobođenom i neopterećenom stavu kojim će, uz pomoć bogate riznice opšte empirije i sopstvenih otkrića stvarati sopstveni rečnik i stalno paralelno usklađujući likovno sa poetskim, ispisivati poseban stvaralački put. Taj put, u osnovi autobiografski, u njegovom slučaju i sa predznakom geografskih miljea koji su doprinosili ponekad manjim, a ponekad i neočekivanim metamorfozama, ipak je, i pre svega, obeležen koordinatama jasnog, definisanog, do kraja istraženog i primenjenog reda na slici i u slici. U tom redu koji se u njegovom tridesetogodišnjem iskustvu već odavno podrazumeva, egzistira doslednost istog intenziteta. I onda kada gradi svoje kvadrate i trouglove koje kasnije i multiplicira i unutar kojih koristeći uz svoj emocionalni, prirodom dan, moglo bi se reći i intimistički dar i osećaj za kolorit koji svodi na belo i sivo u najprefinjenije mogućim gradacijama sa samo neophodnim, promišljeno doziranim akcentima, linijama i površima crvene, plave... koje slici daju finu ritmički izbalansiranu dinamiku. I sada kada se otkriva kao slikar novih plastičnih i poetskih preokupacija.

       Već više od decenije udaljen od svojih korena, Milidrag, zaokruživši svoj ciklus reminiscencija na doživljaje iz domovine, kreće u prepoznavanje novih izvora inspiracije u kojima je našao bliskost ne samo sa sudbinom svog naciona već i čitave planetarne sadašnjosti. Uporedo sa daljim poetskim inspiracijama i stvaralačkim promišljanjima u tom domenu Milidrag transformiše svoju likovnost u još intenzivniji zaokret prema figuri, zasićenom koloritu i ekspresivnosti. To nije bio nagli zaokret jer pomenuti ciklus iz predhodnog perioda, kojim je sa nenametljivom sugestivnošću preko autohtono stvorenih kodova zabeležio svoje viđenje tadašnje jugoslovenske stvarnosti, sadrži elemente njegovog sadašnjeg rukopisa. Otkrivajući se tada kao umereni kolorista, on u novom ciklusu ide mnogo dalje i smelijim, do kraja oslobođenim izborom boja stvara paletu čiji zvuk deluje snagom odmerenih kontrasta ili sličnih pikturalnih vrednosti, bojom, a sve manje linijom, rešava odnose u samoj slici koja se sada pojavljuje ispunjena i jakom psihološkom sugestivnošću. Same figure (životinja, čovek, čovek - životinja) smeštene u slobodan ili jasno definisan prostor (iglo) uspostavljaju komunikaciju sa posmatračem na nivou događaja koji sugeriše autorova promišljanja o svetu koji nestaje.

       Pročišćenost i sklad koji vlada među svim primenjenim likovnim atributima nove Milidragove slike kao i inspiracija eskimskom kulturom i umetnošću zaokružuju i njegov stav o potrebi očuvanja svih pravih vrednosti humanizma i individuuma. To asocijativno i istovremeno angažovano slikarstvo eksponira, uz ličnu emotivnu osetljivost umetnika prema paganstvu, i veliku kreativnu upornost kojom prevodi drevne pojave i simbole u današnji umetnički milje. Ono snagom neočekivane mentalne provokacije zalazi u sferu čitave humanoidne egzistencije namećući opet pitanje Quo vadis, domine? Autentičan poetski impuls kojim premošćuje vreme opominjući istovremeno na njegovu sve ubrzaniju prolaznost, oslobođenost pred balastom već viđenog u oblasti formalnih vrednosti potvrda su da je autor snažno zakoračio u područje svog novog semantičko-estetskog prilaza slici i da se i tu našao na čvrstom tlu. Rezultat koji je postigao potvrđuje ga kao stvaraoca koji je nepredvidljivom sudbinom građanina sveta, stvorio identitet u kome omnia mea mecum porto i dalje ima svoje najznačajnije mesto.

Spomenka Kovačić - Gužvić,
istoričar umetnosti 10. maj 2008.

       Rođen 1950. u Kalinoviku (bivša Jugoslavija).
1978. završio Akademiju likovnih umetnosti u Sarajevu.
Do 1992. bio član ULUBiH-a. Od 1992. član ULUS-a. Do 1997. Docent na Fakultetu umjetnosti u Prištini.
1997. iselio se u Kanadu. 2001. postao kanadski državljanin.
Živi i radi u Winnipegu kao slobodni umjetnik.

992 Carter Ave, Winnipeg, Manitoba R3M 2E4. Canada
tel: 1-204-475-9407 (kuća), E-mail: georgius@shaw.ca
640-70 Arthur St. VVinnipeg, Manitoba, R3B1G7 Canada
tel: 1-204-233-2887 (atelje)

MOMIR KNEŽEVIĆ
POETSKA VIZIJA SVETA

       Ko je pratio stvaralaštvo Momira Kneževića, setiće se njegovih ranijih dela koja su bila u znaku slobodnije interpretacije onoga što je slikao. U tematskom pogledu njegova pažnja je bila usmerena predelima ne odveć realnog izgleda. U tretmanu nije bilo konkretnih oznaka koje bi upućivale na bližu faktografsku zasnovanost. Dati motiv je koristio više kao povod na osnovu kojeg je gradio osoben likovni sadržaj. Imperativ tadašnjih radova je bila izvesna ekspresija čas naglašenih ritmičkih gibanja čas uzdržane ali zgusnute materijalizacije ideje.

       Nemirnog a radoznalog duha, Knežević je pratio svoju znatiželju. Istraživao je. Tragao je po plastičnim svojstvima slike. Produbljivao je njen smisao. Kako dolikuje overenom likovnom pedagogu, polako i smišljeno je menjao vizuelni obrazac. Dabome, to je činio u okviru poetike koju je ustanovio i do nje, pokazalo se, opravdano držao. Primetno je da on nije bio sklon radikalnim promenama, koje bi izlazile iz aspekta sadržajnosti koju je negovao. Sve se odvijalo u sledu sopstvene osetljivosti, koja se pretvarala u promišljen odnos prema stvarnosti ali i unutrašnjem svetu slike.

       Ta nastojanja potvrđuju poslednji radovi, koji se, ovom prigodom, prvi put pokazuju sudu javnosti.

       Knežević je vidno izmenio način kazivanja. Promenio je plastičnu ali i poetsku strukturu slike.

       Umetnikova znatiželja je ostala u polju opažaja koje prima iz okruženja, dakle, iz prirode. Od nje se polako odmicao i, istodobno, nastojao da delo oslobodi prikazivačke uloge i uputi ga samostalnom životu.

       Sliku je počeo da redukuje, da je uprošćava i stilizuje njene oblike. Sažimao je na zbir osnovnih, smišljeno uobličenih podatka. Samo se ponegde zadržao trag dinamičnog poteza iz predhodnog razdoblja, razume se, u znatno svedenijoj meri. I ono realnih naznaka koje su opstajale i neko vreme trajale kao osnovni činilac, šta više, kao prepoznanica njegovog tadašnjeg rukopisa, polako je nestajalo. Sve je manje bilo narativnog a više pojednostavljenog likovnog kazivanja. Svetlošću okupana predstava se pretvarala u čist vizuelni prosede.

       Oblik ili moguća realna datost se ne opisuje već samo nagoveštava. Nazire se pa tek onda formira u svesti posmatrača. Tome doprinose detalji pretvoreni u svojevrsne ideograme, skupovi znakova, sled raznoliko unetih poteza, koji u nekim segmentima prelaze u spontano nanete mrlje. One se neki put sjedinjuju u odvojene celine, a nekad slobodno razlažu po slikanom polju. Tu i tamo, dosežu izvesno asocijativno određenje a katkad se pretaču u osobenu optiku, u lirski obojenu fluidnost.

       Jednom rečju, Knežević se prepustio imaginaciji i mašti. Kroz uverljivo tkanje površina, kroz suptilno nijansiranu predstavu, delo je zaposela transparentna poetska vokacija.

       U ovim slikama sve je u magnovenju. Sveje preneto u rafinirana sazvučja, koja dospevaju do osobitih duhovnih relacija.

       Momir Knežević je, bez sumnje, dosegao vrednosti koje ga svrstavaju u red zapaženih slikara naše novije umetničke prakse.

ZdravkoVučinić

       Rođen 05.09.1949. godine u Petrovićima. Učio je fresko slikarstvo kod Nauma Andrića.
Diplomirao je 1981. godine na Odsjeku za likovno vaspitanje Nastavničkog fakulteta u Nikšiću, u klasi profesora Nikole Gvozdenovića. Školske godine 1982/83 studirao je na Akademie vytvarnych umeni, Praha (Čehoslovačka) odsek - restauracija, kod profesora Vaclava Pospišila. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Prištini 1986. godine, u klasi profesora Muslima Mulićija. Godine 1986/87, radio je kao asistent-saradnik vajarskog ateljea kod profesora Stevana Luketića u Zagrebu (Hrvatska). Godine 1987/88. radio je, po pozivu, godinu dana kao asistent-saradnik slikarskog ateljea Eda Murtića u Zagrebu (Hrvatska). Školsku godinu 1988/89, proveo je na Academia de Bellas Artes de San Femando u Madridu (Španija) kao stipendista španske vlade za slikarstvo, Godine 1990. izabran je u zvanje docenta na Fakultetu umetnosti u Prištini. Godine 2001. izabran je u zvanje vanrednog profesora na Fakultetu umetnosti u Prištini. Godine 1997. napisao je udžbenik Tehnike zidne slike". Godine 1998. napisao je i prijavio rukopis udžbenika„Tehnike crtanja". Godine 2008. napisao je dopunjeni i prošireni rukopis udžbenika „Tehnike zidne slike". Dobitnik je pet nagrada za slikarstvo.

Kontakt: 34000 Kragujevac, Sarajlijina 23, Srbija
Petrovići kod Vilusa - Nikšić, Crna Gora.
Telefoni: +381 34/381282, +381 63/8830589
e-mail: mknezevic5@sbb.co.yu

MALE REALNOSTI ŽARKA VUČKOVIĆA

       Pojavom digitalnih tehnologija, i uvođenjem virtuelnog u svakodnevni život, društvo u celini ali i umetnost doživeli su značajnu trasformaciju, svodeći u pojedinim slučajevima umetničku praksu na puko reagovanje i beleženje datosti jednog globalnog informatičkog društva. Uloga autora/umetnika umnogome se izmenila na početku novog milenijuma. Pitanje koje se u zadnje vreme sve češće postavlja je, kakva je uloga autora u procesu stvaranja umetničkog dela ali i u procesu interpretacije sveta u kome živimo?

       Razmišljajući o Bartovoj tezi o smrti autora, nameće se logičan zaključak da se posle sunovrata utopističkih ideala Moderne, ponovo rađa individualizam oličen u praksama umetnika kojima je glavno polazište subjektivan doživljaj sveta. Dakle umetnik je mrtav, živeo umetnik! On se u ovim novonastalim okolnostima vraća samom sebi, konstantno preispitujući sopstvenu svest i intinmi prostor. On se ponovo rađa iz pepela moderne dezintegracije subjektiviteta i osvaja Benjaminovu izgubljenu auru.
Slike Žarka Vučkovića nude drugi pogled, drugačiji kontekst. Taj pogled u potpunosti uvažava realnosti trenutka, ali ide i korak dalje. Pojavni svet pikturalnih oblika i formi samo je polazna osnova koja nas suptilnim postupcima uvodi u jedan novi svet. Taj svet „malih realnosti" prepun je osećajnosti koja se, na žalost u današnje vreme potpuno povukla pred agresivnim marketinškim kampanjama i strategijama modernog advertajzinga. Danas kada digitalno postaje tako reći dominantan model, korišćenje olovke, četkice i pravih boja je u najmanju ruku osveženje, takoreći nasušna potreba. Sama činjenica da neko još uvek umesto „miša" koristi četkicu, dovoljno govori sama za sebe.

       Polazište Vučkovićevih radova nije u realnim i konkretnim događajima, motivima i ljudima. Simboli, forme i boje njegovih radova samo nagoveštavaju i prepuštaju posmatraču da sam formira konačnu vizuelnu i mentalnu sliku. Jedan od glavnih likovnih elemenata koji formira tu menatalnu sliku je i boja. Ona na Žarkovim radovima nije agresivna, ona je odmerena i u skladu sa minimalističkim formama koje grade osnovnu strukturu njegovih crteža. Pastelni nanosi boje u kombinaciji sa ostalim elementima grade složenu strukturu koja i pored naizgled haotičnog rasporeda odiše harmonijom i skladom. Apstraktne forme Žarkovih radova nisu odraz eskapizma ili podsvesnog potiskivanja. Pažljivijim čitanjem te fragilne forme kao da nagoveštavaju napukline i krhkost društvenih procesa kojima je umetnik svakodnevno izložen. Na taj način one su u isti mah i ekspresivne jer u kombinaciji sa poderotinama i grebanjem teksture papira govore o nemiru i temperamentu umetnika.

       Crtež na kome se insistira igra veoma važnu ulogu u formiranju vizuelne celine. Ponekad je, kao kod nadrealista, u funkciji beleženja određenog mentalnog stanja, poptuno automatski, nesvesno isprodukovan, i kao takav on je integralni i konstitutivni deo same predstave. Nekada je osmišljen da usmeri pogled posmatrača, da da određeni ritam i ton. Slova ili delovi teksta (isečci iz novina) koji se pojavljuju na određenom broju akvarela nemaju lingvističku, već likovnu funkciju i više su u funkciji beleške.

       Prosto fascinira smirenost i intimnost svakog trenutka provedenog ispred i u mikrokosmosu ovih radova. Umetnik se ne plaši da izloži svoj unutrašnji svet pogledu posmatrača, on ga naprotiv mami i lagano uvodi u duhovni mir i oazu kontemplacije.

       Crteži i akvareli Žarka Vučkovića pružaju zaboravljeno estetsko iskustvo uživanja pred umetničkim delom. Ćini mi se da predrasuda koju smo u poslednjih dvadeset godina razvili prema klasičnom slikarstvu nestaje pred ovim slikama.

       Na kraju možemo završiti sa pitanjem koje je i sam Fuko postavio „Šta je autor?" ali i dopuniti ga novim „Da li su nam potrebni autori sa integritetom i stavom?" Posmatrajući radove Žarka Vućkovića možemo bez dvojbe i sa sigurnošću reći „da".

Saša Janjić

       Rođen 1963. godine u Kninu. Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1987. godine na katedri za slikarstvo, a postdiplomske studije završio 1990. godine. Samostalno izlagao 22 puta i učestvovao na više od 300 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Član ULUS-a. Vanredni profesor na Fakultetu umetnosti iz Prištine (Zvečan).

       Kontakt: Žarko Vučković, R. Milovanovića 47,32300 Gornji Milanovac, Srbija
telefon: +381 32 712 590, e-mail: zarko81@gmail.com