"SKOČIĐEVOJKA"
(premijera)



Tekst korišćen iz kataloga koji je izdat povodom premijernog izvođenja predstave.
Fotografije: Montenegrina Team

04. avgusta sa početkom u 21 h na sceni između crkava održana je druga premijera ovogodišnjeg 21. festivala "Grada teatra" "Skočiđevojka", po motivima istoimene pripovjetke Stefana Mitrova Ljubiše. Predstava je urađena kao festivalska koprodukcija Grada teatra iz Budve i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.


Маја Pelević SKOČIĐEVOJKA - Odneseni vjetrom
(Po motivima istoimene pripovijetke S. M. Ljubiše)
Režija i scenografija: Kokan Mladenović
Muzika: Irena Popović
Kostimi: Marina Sremac
Koreografija: Olivera Kovačević-Cmjanski
Dramaturg: Svetislav Jovanov
Jezička redakcija: Sreten Perović

Igraju:
Ona: Nataša Tapušković
On: Branislav Trifunović
Roditelji njegovi: Gordana Kamenarović, Radoje Čupić
Roditelji njeni: Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov
Venecijanac: Nenad Pećinar
Ženski hor: Sanja Krajnov, Jovana Mišković, Jovana Balašević,
                  Andreja Kulešević, Jelena Marković
Orkestar: Irena Popović, Arpad Bakoš, Nikola Dragović

PAŠTROVSKA LEGENDA NA NOVI NAČIN

Nataša Tapušković igra Ružu, Budvanku čija sudbina se iz lokalnog mita, posredstvom pripovjesti S.M. Ljubiše preselila u dramu Maje Pelević. Legenda o devojci koja radije bira smrt no udaju za čoveka koga ne voli, trag je ostavila i u imenu rta odakle se Skočiđevojka bacila u more.

Lik mladića kojeg Ruža voli, tumači Branislav Trifunović, jedan od najjačih aduta srpskog glumišta, glumac koji popularnost stiče u pozorištu ali sve češće i na filmu. "U "Skočiđevojci" igram mladića spremnog da s mnogo žara raspravljaju sa roditeljima o temama koje vidi, ili mu se bar čini, da vidi jasnije. Žene u publici će posle predstave da mrze lik koji igram, no ja pokušavam da tog čoveka razumem i objasnim iz koje pozicije dela, posredno uzrokujući tragediju", objašnjava Trifunović.

Venecijanca, za koga roditelji nameravaju da udaju Ružu, igra Nenad Pećinar. Draginja Voganjac i Jugoslav Krajnov - Ružini roditelji, skloni da zarad političkih razloga kćer udaju za Mletka. Gordana Kamenarović i Radoje Čupić - roditelji mladog Paštrovića zaljubljenog u Ružu.

Paštrovska legenda o Romeu i Juliji sadrži mnoštvo metafora i poetskih situacija, a Majina poetika je ekvivalent onome što se očekuje da danas bude drama na tu temu. Naša obrada legende je svedočanstvo o beskrupuloznosti ovog vremena u odnosu na emocije. Danas se na svakom planu događa vulgarna trgovina osećanjima", veli reditelj.

Pelevićeva objašnjava kako je od mita i istorije dospela do drame: "Suočavanje s legendom koja nagoveštava priču o primorskoj ljubavi bila mi je primamljiva. Ljubišina pripovetka me je zbunila i ulila strah pred materijom koja se ne da dramatizovati. A na samom kraju sačekala me je istorija pred kojom neminovno osećam odgovornost, no koju sam pokušavala vešto da zaobiđem. Kombinacija te tri stavke držala me je u stanju preteranog preispitivanja. A onda mi je sinulo: ova žena se ubila jer je shvatila da je život bez prave Ijubavi potpuno besmislen".

Ž . H. (Danas, 26. jul 2007.)

„Naravno da ne radimo nikakvu istorijsko - folklornu i lokalnu priču, nego jednu značajnu priču, o emocijama u savremenom svetu, o trgovini emocijama, rasprodaji, interesu i sukoba onoga što je ljubav, koja je svevremena, u odnosu na te banalno - dnevne, ali nažalost, ponekad jako moćne stvari. To je obrazac i Romea i Julije, i raznih drugih tragičnih priča vezanih za burne emocije...

(Kokan Mladenović).

POHVALA JEDINSTVU SUPROTNOSTI

S.M. Ljubiša rodio se u gradu podignutom na liniji gdje se kopno i more susreću u večnom odnosu suprotstavljanja. Jednom more ugrabi komad travnate obale i pretvori je u peščano žalo, drugi put kopno ispuni plićak i potisne vodu prema pučini. I tako, bez prestanka traje to ritmično međuzavisno nadgornjavanje bez pobednika.

Budva, Ljubišin rodni grad, kao polis u antičkom smislu reči, razvijao se takođe objedinjavajući spoljne i unutrašnje suprotnosti. Ovaj grad je kroz vekovno delanje svojih građana uspio da pomiri tvrđavu kao mesto odbrane i forum, trg, kao mesto razgovora. ...

... Ima mesta gde se ukrštaju različite vazdušne struje i obrazuju ružu vetrova, ovaj grad i ovo podneblje je raskršće gde se stvara ruža mitova. Delovi priča, varijante legendi i kaža stizale su i još stižu ovamo svojim načinom, i morem, i kopnom, iz raznih vremena i kulture, a ovde se slobodno spajaju i kombinuju u nove mitske celine. U ovom delu sveta mitsko predanje očuvano je do danas, kao u kakvoj usmenoj biblioteci. Ovo zaista jeste, kao što kaže Ljubiša istovremeno i "matica i kovnica pučkih umotvorina".

.... U vreme kad je počeo da se zanima za mitsko nasleđe rodnog кrаја znao je napamet čitave spevove svojih omiljanih talijanskih i francuskih pesnika, Dantea na primer, i već je bio objavio neke prevode Ariosta, Horacia i drugih. Moglo bi se predpostaviti da je svoje pisanje započeo ugledajući se na njih. Naprotiv, njegovo pripovijedanje svoju snagu traži i nalazi u izražajnosti jezika i akciji priča....

Vita activa Stefana Mitrova Ljubiše, dakle, nije ništa drugo do neprestano dovođenje suprotnosti u položaj ravnoteže, što je, bar u ovom delu sveta i u našem mentalitetu, najteži izbor....

(citati iz besjede Vide Ognjenović na uručivanju nagrade „S.M. Ljubiša", avgust 1999. )