Na sceni između crkava nastavljen je ciklus Budvanska renesansa izvođenjem prošlogodišnje produkcije JU „Grad teatar“ sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novoga Sada predstave „Skočiđevojka-Odneseni vjetrom“ u režiji Kokana Mladenovića, a po tekstu Maje Pelević inspirisanom motivima istoimene Ljubišine pripovjetke.
Svetislav Jovanov, dramaturg ove predstave kaže: „tekst Maje Pelević „Skočiđevojka“, nastao po motivima paštrovskog predanja i pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše, nastoji da kreativno odgovori, između ostalog, i na ova pitanja – i to u formi poetske i tragične fuge.
U središtu svih sukobljavanja ove neobične povesti o posvećenoj i apsolutnoj ljubavi Ruže i Stevana – o ljubavi kao apsolutnoj meri stavrnog i nestvarnog (kao i onoga između) – leži pobuna. Reč je ne samo o ljubavi kao pobuni, o odmetništvu od mržnje i blata, svakodnevnice i kompromisa: na kocki je daleko više od toga. Ovo „rebelstvo“, ovaj izazov vremenu i planinskim vrhovima, ne može se svesti ni na emancipaciju „ženskog principa“, na utopiju oslobađanja „roda i pola“. Jer „oslobađenje“ je uvek maska neke ideologije, oslobađanje nije jednačina slobode. Radi se o krajnjim stvarima – i ponajpre zbog te krajnosti „Skočiđevojka“ je perspektivno štivo i scenski izazov: o uspravljanju onog potisnutog i od svakodnevnice uvek prezrenog, o posvećenosti Toploti, Cvetanju, Davanju i Pustolovini.
Aleksandar Milosavljević dodaje da je „Skočiđevojka“ Stjepana Mitrova Ljubiše ( Budva, 1824 – Beč, 1878), „pripovjest paštrovska izmakom petnaestog vijeka“ zabeležena između 1868. godine i piščeve smrti, završava se rečima: „Koji razmišljaju opominju na Ružine riječi: Ako ste i bolji i jači, Bog je vrh sviju“.
Kao i ostala „poglavlja“ Pripovjesti crnogorskih i primorskih, i Skočiđevojka je relativno duga literarna forma koja svoje uporište ima u istoriji. No, kod Ljubiše se povesna materija prepliće sa legendom i izrazitom spisateljskom imaginacijom, tako da ovog pisca nije moguće svrstati u grupu autora koji su samo beležili narodna predanja.
Na samom kraju drame Skočiđevojka Maja Pelević zapisuje:
„Zemlje su mirne / Sve je već prošlo / A mi nikome nismo dužni sem ljubavi.“
U drami, dakle, Ljubišinog Boga više nema. Izbrisan je, uostalom, već i samim skokom glavne junakinje sa litice. Kod Maje Pelević ostaje ljubav, bezmalo na isti način, poput Boga, uspostavljena kao jedina istinita vertikala koja čoveka povezuje sa smislom.“
Tekst je uradila Maja Pelević, režiju i scenografiju je uradio Kokan Mladenović, muziku Irena Popović, kostime Marina Sremac, koreografiju Olivera Kovačević –Crnjanski, dok je dramaturg Svetislav Jovanov.
U predstavi igraju Nataša Tapušković, Branislav Trifunović, Gordana Kamenarović, Radoje Čupić, Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov, Nenad Pećinar, Sanja Krajnov, Jovana Mišković, Jovana Balašević, Andreja Kulušević, Jelena Marković, a u muzičkoj pratnji su Irena Popović, Arpad Bakoš, Nikola Dragović.
Predstava je premijerno izvedena na prošlogodišnjem festivalu i nastavila je uspješno da se prikazuje na redovnom repertoaru „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada.
