Spomen dom "Crvena Komuna" Petrovac
Galerija Marko K. Gregović

Izložba slika:
DRAGANA DIMIĆA



 
Dragan Dimić


Podaci u ovoj reportaži preuzeti iz kataloga koji je štampan povodom otvaranja ove izložbe.

ДРАГАН ДИМИЋ је рођен у Црној Трави 1953. године. Основну школу и школу за примењене уметности завршио је у Нишу. Педагошку академију - ликовна група - завршио је у Скопљу 1974. године. Исте године примљен је на другу годину Факултета ликовних уметности у Београду, а дипломирао 1978. у класи професора Милоша Бајића. На истом факултету је завршио постдипломске студије код префесора Славољуба Чворовића. Члан је УЛУС - а од 1980. године. Студијска путовања: Француска, Енглеска, Шпанија, Аустрија, Немачка и Мађарска. Имао је 56 самосталних изложби и преко 200 колективних. Учествовао је у раду педесетак ликовних колонија. Добитникје 8 награда и признања.

ИЗВОДИ ИЗ ПРИКАЗА

Овим делом аутор је потврдио своју стваралачку опредељеност ка испитивању пиктуралних, тактилних и линеарних структура које проистичу из читања и разумевања трагова времена. Његова монументална композиција, чија се поетика заснива на поетици лирске апстракције, обогаћена настојањем за новим знаком везује се за токове савремене ликовне уметности.

Никола Кусовац
Поводом прве награде за слику "Запис", 340 х 140, на XV ужичком регионалном салону

"Димић толико ради на своме цртежу да гa је обогатио сликарским атрибутима и учинио гa" заменом за слику". Он поседује и велики осећај да помири те две супротности, сликарско и цртачко. Чини се да је најбитније да Димић располаже са довољно снаге и знања борећи се са амбициозним циљем који је себи поставио: изразите надрално - симболичне компоненте".

Михаило Кандић

" Слике Драгана Димића одликују се богатом сликарском и цртачком разрадом, прожетом великом количином осећања и потпуном контролом свих партија, у једном лирско - експресивном, садржајном замаху".

Душан Ђокић

"Маске како их третира Драган Димић су негде на средини између обредних и кубистичких, раних кубистичких, Пабла Пикаса. Задржавање контуре и ткв. овлашћеног дефинисања омогућило је уметнику да ослободи симболику о којој се најчешће мисли у другим приликама и на други начин. А тај други начин је нешто више од мистерија у католичким обредима. То је нека врста реминисценције на околности у којима се догађа доживљај уметност која настаје у окружењу које не допушта слободну игру духа и сензибилитета."

Братислав Љубишић

"Димић одабраним мотивима усмерава на драму која се догађа у њему самом, драму која је условљена генотипом, односно фенотипом који се у датим условима развија увек на другачији начин. Тај сукоб појединца са околином, са свим оним што људи свесно или несвесно чине ко зна из каквих побуда, одредили су и Димићево стваралаштво, нагнали га да сликама и цртежима исказује свој доживљај света у којем живи и подсећа на вечиту борбу добра и зла, лепоте трајања и трагику пролазности. Пред његовим делима се снажно осећа да је, како сам пише, "Увек у апокалиптичном дијалогу с временом. Никад безбрижан!" И то јесте суштина стваралаштва Драган Димића, подједнако као и најновијег циклуса БЕЛЕ ТАМЕ"

Љубица Миљковић

"Изложени циклус цртежа доноси одабране мотиве у тонској цртачкој густини што тежи стварању драматичних осећања. Иза импулсивно нанесених потеза саткани су призори сасвим блиски дејству уљане слике ...

... Зато је јасно да Димићеви загасити простори не одишу безбризношћу, па је напетост позадине његових цртежа уобличена као територија памћења и сензибилног утискивања."

Никола Шуица

ТКИВО АРХЕТИПСКЕ СТРУКТУРЕ

Ако се зна да је цртеж један од најстаријих изражајних начина, као и да су словни знаци, било кога језика и било чијег писма, као и симболи било којих тонских познака, заправо стилизовани цртежи, симболичке минијатуре са наменски осмишљеним садржајима, онда је и Димићева опредељност да цртежом, као првотним изражајним средством, реконструише првенствено уметничку, али и егзистенцијалну проблематику човека из чије прасвести су исијала најлепша цртачка остварења, која ће, миленијумима, потом, пленити, како својм лепотом, тако и својим изузетном уметничком савршеношћу. Корачајући трагом праха, васпостављајући дах превремене епохе и дух првог човека, човека Творца Времена и Будућности, Драган Димић се, у једном сложеном имагинарном луку, сегментарно враћа временима која су, на неки начин, стубови и еволутивне, али и цивилизацијске освешћености човека, па тако, ослонивши се на рестаурирање архетипских и симболичких гравура које је наш далеки предак цртао по плојкама и облутцима, пронађеним на речној обали, месту веома значајном за његов егзистенцијални опстанак, са једне стране, и композиција са пећинских зидова и сводова, места такође веома битног за опстанак нашег претка, са друге стране, Димић реконстрише и свевремену човекову потребу за уметношћу, заправо не само потребу него и саму уметност, и то ону прочишћену, неоптерећену, такорећи исконску.

Иначе, цртежи Драгана Димића су првенствено специфични унутрашњи и спољни пејзажи наталоженог времена. Сигнали које они доносе не траже да их дешифрујемо, већ напротив, да их упијемо и разумемо. Обнављајући кључне тренутке у дијалошкој дистанци два времена, они обнављају и ткиво архетилске структуре, дискретно наглашено у имагинарноим релацијама облутака који их чувају, односно тишину и гласност две стране светлости са којима се, понекад, у калиодоскопском низу, и приказују. Како немерљивост њихове блиставе контрастности и јасности јесте прави изазов за уметнике то је и Димићево опредељење да цртежом примири структуре те две, и садржинске, различитости, посебно захтеван и озбиљан подухват. Подухват који подразумева како изузетно цртачко умеће, тако и јасну филозофску тежину идејне имплементације у уметничко дело, као и посебно прецизан однос према свим другим компонентама пресудним за потпуну елаборацију основе уметничког дела. Димићево изузетно цртачко умеће, прочишћена филозофска усмереност и тачна мера са којом она учествује у структури уметничког дела донели су нам цртеже са којима не само да се може визуелно комуницирати, већ са којима се може успостављати и такорећи немушта, филозофска дискусија о временима, трајањима и просторима.

Дакле, ови Димићеви радови су понајпре тријумф линије и цртежа. Линије, јер се њеном бескрајном димензијом отвара, такође бескрајна, имагинативна понуда, а цртежа јер је цртеж графички творац облика и основа свих облика ликовног стваралаштва. Представљајући цртежом садржаје којима се бавио и на платнима, Димић је у цртежу пронашао оне слободе које му омогућавају да се потпуније, односно, слободније изражава, и да структуралистичком селекцијом одређених темата изналази решења веома употребљива за касније осликавање на платнима. Оно што би се могло означити као посебна карактеристика Димићевих цртежа јесте чињеница да они нису поједностављена имитација посматраног облика, нити пројекција његове строго натуралистичке димензијом, већ су структура која афирмише интимне пројекције одраза, и благу, али веома значајну индивидуалну интервенцију чији резултат је формирање имагинарног идеала облика.

Хаџи Драган Тодоровић