Drago Dedić
Izložba likovnog stvaralaštva

Drago Dedić      

      On je jedan od onih koji siluju slike i ne pilje u sopstveni pupak. On je među retkima, koji razrađuju njihove samo-portrete, koji love sami sebe okom grabljivice. U betonskoj džungli Pariza, on ponosno nastavlja da stoji na straži protiv upadača. Druži se sa prognanima, sa velikom porodicom usamljenih ljudi, koji uveče odlaze u selo zvano Monparnas i pričaju jedni drugima priče o ovde i tamo i zajedno čitaju novine njihove domovine…

      Zemlja u kojoj je rođen je zemlja koja živi u onima, koji žive na svetskim prekretnicama…oni su izgnanici metropola, izgnanici iz drugih vremena i kreatori u sopstvenom vremenu. Oni koji prenose...Privučeni jednom ili deset puta, ima onih koji idu pravo ka suštinskom – majka, žena, deca, život i slike jednog života, dan za danom, kuća, ulica, prijatelji. Ovo je stvar, koja čini umetnika…oni koje on voli i trenutna intimnost pokreta, osmeha uhvaćenog oštrim okom i potezom ruke…

      Čovečanstvo je, prema Dediću, nevinost, mirno razumevanje, a ne naivnost. I tu, takođe, Dedić vidi neposrednost, upravo kao što vidi gole žene…I hvata realnosti, koje izgledaju čudne posmatraču, ali koje nekako ne uznemiruju…realnosti, koje su izolovane od centralne linije vizije geometrijom izmišljene arhitekture. Voajeri se nalaze na prozorima potkrovlja koje može biti i zatvor. Pa ipak, oni te gledaju uporno iz dubina njihovih umova…upetljanih tela na neverovatan ali ipak prirodan način…I posmatrač se odjednom nađe go i neodlučanan. Kakva šteta. Ove žene, bez prenemaganja, bez čvrste pojave, predaju se bez ikakvog srama bilo kome ko zna kako da ih gleda... a na istoj slici, njihovo lice je često višestruko... one imaju mnoga lica i isto lice.... i sa velikim spokojstvom su se složile da budu upravo gde jesu, u arhitektonskom prekidaču fantazme. Šta one znaju ? One znaju. A osoba koja želi da ih stegne u svom naručju.... u njihovim domovima, odvojene od ramova ovih slika, koje proganjaju... takođe zna. Tajna onih čija je želja naslikana jednom i hiljadu puta... glad pogleda, koji vas ostavlja sa misterijom, koja se zatvara na stomaku zbunjenom učenikom oka. A u ovoj magmi, pomešanoj sa licima i zadnjicama, gruba enigma se uvek i ponovo probija. Isečena, pretvorena u stvari, rojevi glava koje se istapaju jedna u drugu, parada, ukrućeni bestijarij....pa ipak, ona je tamo.... traži je.

      A ono što povezuje Dedića sa svetom knjiga, niko to ne može pročitati ovde… jer on je slikar… pa ipak, gledaj, gledaj…

Marie-Laure Susini, 1986
Prevele : Danijela Nedeljkovic i Danijela Mitrović

SLIKE U ULJU

Žena s klikerima - ulje na platnu - 130x97

Žena sa pticama - ulje na platnu - 130x97

Knjiga izgubljenih stranica - ulje na platnu - 195x130

Predmeti za dokazivanje - ulje na platnu - 146x114

Bogatstvo moje imaginacije - ulje na platnu - 146x114

Pismo ženi - ulje na platnu - 100x81

Jedan dio mojih predaka - ulje na platnu - 195x130

Nježna agresivnost - ulje na platnu - 92x73

Red čekanja - ulje na platnu - 65x54

Jedno određeno mjesto - ulje na platnu - 73x60

DEDIĆEV TRAGIČNI FOLKLOR      
    
      Obično, slikari koji crtaju temu iz ljudskog blaga njihovih domovina ograničavaju sebe radi izražavanja ovog blaga na učtiv način u kojem je svaki pojedinačni detalj naslikan na realističan način. Ova vrsta realizma, koja uključuje osećaj za društvo, ljubav za korenima i ponekad, političke namere, takođe je Dedićeva početna tačka, ali je on koristi da bi pobegao ka širim i bolnijim horizontima. On ne odbija uticaj bogatstva ovog folklora, već ide iznad njega. Čini se da mnogi njegovi radovi idu ka suštini starog sveta seljaka; drugi radovi portretišu nostalgiju predačkih veština. Mi srećemo ljude za koje pretpostavljamo da su Balkan…. vidimo polja, koja se obrađuju… osećamo da smo u prisustvu preciznog sećanja radnika, graditelja i arhitekata, koji su potpuno apsorbovani svojom veštinom.  

      Dedićeve namere ne treba pogrešno tumačiti – on ne traži da na bilo koji način glorifikuje bilo koju klasu ljudi. On veoma intimno poznaje prirodu gomile i sve njegove slike odišu ljudskom solidarnošću. S druge strane, on nas moli da ne razmatramo njegovu umetnost kao jednostavni proizvod njegove mašte, dok u isto vreme ne želi da zaboravimo njegovo poreklo. Ako insistiramo na ovim aspektima, to je pre svega zbog toga što na njegovim slikama postoji kipteća masa ljudi, vrsta Vavilonskog tornja. Razultat ovoga – a to je možda jedna od glavnih vrlina Dedićeve umetnosti – je univerzum snova, fantazije i beskrajne borbe, koja nikada ne može biti plod usamljenog sanjarenja. Brojne individue na ovim slikama su, čini se, neizbežne, i konstantno im se sudi… I od nas se zahteva, jer Dedić od nas traži da postanemo deo njegovih fantazmi, pa čak i njegovih odstupanja.

      I tako, mi nikada nismo sami, dok posmatramo jednu od Dedićevih slika ili crteža. Ovo uključuje veliku odgovornost. Dedić slika na precizan i ozbiljan način, na jasan način, i mi brzo postajemo njegovi saučesnici. Neki slikari više vole približne vrednosti i zone nalik snovima za koje je moguće nekoliko interpretacija; Dedić je iskren i temeljan i nameće situacije iz kojih nema bežanja. Da li je to primitivizam ili čak naivnost? Upravo suprotno, čini se da je Dedićev cilj da popuni svaki ugao, svaki deo prostora i svaku mogućnost na platnu, tako da ništa nije prepušteno bilo slučaju, bilo mašti. Dedić nas poziva – poprilično direktno i čak sa dozom zdrave brutalnosti - da učestvujemo u njegovim slikama, ali nam ne dozvoljava da biramo naše uloge; Dedić nam nameće naše uloge. Možemo pokušati da se odupremo, ali smo uskoro primorani da se predamo. Suočeni smo sa snagom i strašću na platnima oslikanim neponovljivim bojama i nacrtanim sa vitalnim, odlučnim, neumoljivim linijama.

      Nakon što smo postali stanovnici Dedićevog univerzuma, prirodno se pitamo od čega se taj univerzum sastoji. Obojeni ctrež – «Višestruki čovek » - obezbeđuje nam verodostojni odgovor; on predstavlja ogromnu glavu na kojoj je oko deset manjih glava nakalemljeno u različitim pozicijama. Glave jedna drugu poništavaju i njihova višestrukost iskrivljuje njihovo značenje. Postoji utisak konstantnog otuđenja, ali takođe i utisak žestine. Naše lice je sastavljeno od hiljade realnih ili imaginativnih lica, koja napokon razbijaju lice, a zatim ga polako ponovo sastavljaju. Često nam Dedić pokazuje zatvor. Ovi zatvori imaju različite forme – oni su nekada spoljašnji i odslikavaju robiju našeg tela, ali oni su takođe ponekad unutrašnji, povezani sa našim psihičkim životom i simbolima našeg kolebanja, naše uznemirenosti i užasne muke, koja se jedino može predstaviti slikama delirijuma.

      Dedić je takođe progonjen mitovima i ponekad nam daje neke veoma neočekivane slike dobro poznatih mitova dodajući lične detalje i liricizam našem mentalnom folkloru. Na primer, scena borbe bikova na slici « Izdaja sećanja » postaje izazov onome čega se obično sećamo o borbi bikova… Međutim, Dedić nas uvek vraća gomili…mi nemamo prava da se izolujemo u našem privatnom životu ili u našim snovima jer, prema Dediću, naša kazna postoji da bi živela u stanju preokreta i da bi bila konstantno suprotstavljena drugim čudnim životima i snovima. Postoji nepotrebna osoba, nepotrebno prisustvo, nepotrebna boja, pa ipak, ovi nepotrebni elementi nisu u stvari na Dedićevim slikama, oni postoje u nama. Upravo kao da naša sudbina nikada ne postiže suštinsko i da se mora konstatno boriti protiv večne invazije. Ako pokušamo da definišemo Dedićevu filozofiju, onda je barem jedan aspekt njegove poruke jasan : samoća više ne postoji.

      Iznenađujući element u svemu ovome je da u sredini svih ovih ljudi i čudovišta otkrivamo vrstu zaštite. Mi smo, prema tome, neprobojni. Mi nismo mi. Mi pripadamo tragičnom folkloru. Kao u dobro poznatoj poslovici, pakao nije u drugima, u nama je, i uprkos nama presađen je u druge. Nema načina da pobegnemo od značenja Dedićeve umetnosti.

BOSQUET ALAIN Leto 1980
Prevela Danijela Nedeljkovic i Danijela Mitrovic

SKULPTURE

Par parova - Meki kamen (tufo) - H 39.5 X 30 X 26

Par - Meki kamen (tufo) - H 25.5 X 33.5 X 23

Par parova - bronza - H 39.5 X 30 X 26

Par - bronza - H 25.5 X 33.5 X 23

Odmor - Meki kamen (tufo) - H 14.5 X 17.5 X 11

Nježnost - Meki kamen (tufo) - H 56 X 21 X 28

Nosač - Meki kamen (tufo) - H 39.5 X 30 X 26

Mermer - H 25 X 27 X 30

IDEJE I VIZIJE

Le Monde, 22 Februar 1975.

      …[U njegovim crtežima], Drago Dedić ne koristi boju, a kada je koristi – što nije često – može i bez nje. Crteži, samo crteži, puni detalja, temeljni i veoma kompletni …koji projektuju fantastične, paklene, pohotne unutrašnje vizije. Životinje noćnih mora ubačene u ljudska tela. Moramo li zaista dati literarno značenje naslovima ovih crteža? Možda, kao što ja mislim, oni jednostavno služe kao imena za njegove kompozicije: Odmaranje na vertikalnom mostu, San između dve zavese, Spiritualista, Individualno Suđenje, Život i nešto drugo, itd., itd.

      Kontrast je uistinu upadljiv između mnoštva lica, koja se krevelje, preplitanja organskih ostataka- u anatomskom značenju ove reči – i geometrijske strogosti arhitektonskih detalja, koji formiraju dekor. U stvari, Dedić je konstruisao dijagram imaginarne zgrade koja je podsetnik “vizionarskog” arhitektonskog rada Ledoux veka…I bio sam veoma privučen selu sa kućama, zidovima, pažljivo nacrtanim stazama: jugoslovensko selo gde je rođen umetnik. Čikam vas da pokušate da pronađete izlaz iz ove zatvorene postavke. Bilo da je to Dedićeva namera ili ne, to je lavirint…. Ostavimo psiholozima da debatuju. I ako žele da se probiju u ovaj svet, pašće pravo na svoja lica.

Jean-Marie DUNOYER
Prevele: Danijela Nedeljkovic i Danijela Mitrović