У оквиру прославе Дана Основне школе "Стефан М. Љубиша" у Будви приређено је низ манифестација. Издвајамо књижевне вечери које су организоване од 26.02. - 28. 02. у просторијама Основне школе.

       Друга књижевна вече била је посвећена писцу Мишу Гаћиновићу. Модератор вечери је био професор Лазар Иветић.

Текст припремио професор Лазар Иветић
Фотографије: Монтенегрина Тим

Књижевно вече Миша Гаћиновића

       БИОБИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

22.XI 1958. год. Мишо Гаћиновић је рођен у Никшићу.
1973. год. Завршио је основну школу. Почиње да свира гитару и пише пјесме.
1977. год. Преписао се из Никшићке гимназије у Билећку. Почиње да проучава живот и револуционарни рад Владимира Ј. Гаћиновића.
1978. год. Bpaћa се у Никшић гдје је матурирао у Гимназији. Покушава да се упише на Филозофски
факултет у Новом Саду на групу општа књижевност, али је одбијен. Уписује на Педагошкој академији у
Никшићу групу српски језик и књижевност.
1980. год. Служи ЈНА.
1981. год. Напушта Педагошку академију у Никшићу и преписује се на Филозофски факултет у Сарајеву, одсјек јужнословенски језици, група српско- хрватски језик и књижевност.
1983. год. Са професорима и колегама оформљује на Филозофскоме факултету у Сарајеву Дијалектолошки клуб др Јован Вуковић: обилази села и планине око Сарајева и бави се дијалектологијом.

Мишо Гаћиновић

1987. год. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву са дипломским радом: Узвици и нијеми језик у „Нечистој крви" Борисава Станковића.
1988. год. Ради као кондуктер у никшићком Аутопревозном предузећу.
1989. год. Предаје у основној школи дубровачке општине хрватски језик и књижевност.
1990. год. Запошљава се у ОШ у Будви гдје и данас ради.
1993. год. Покреће на Радио Будви емисију Тренуци поезије у којој чита своје есеје о пјесницима (домаћим и страним).
1996. год. Колегинице са Сарајевскога факултета са којима се сусреће у Будви, изабрале су десетине његових пјесама које је писао у минулом периоду. Пјесме су објављене у књизи Оаза.
1997. год. Објављује збирку пјесама Пјесме и ради као хонорарни сарадник Приморских новина.
1998. год. „Чудесни свијет" (пјесме за дјецу).
Жири учитеља у Дољевцу награђује циклус пјесама из ове књиге Божанска створења (о животињама).
2000. год. „Књига о Потопу" (пјесме).
2002. год. „На бијеломе хљебу" (пјесме) и роман Тајна.

Модератор Лазар Иветић

       ЉЕПОТЕ КАМЕНА

Настао је из хаоса првобитног и снивао је вјековима у Земљиној материци док жилу не открише и почеше да је рањавају...
       Једни зидају палате, неки љепоту срца: камен дише у царским дворцима и у кућама сиромаха-на гробовима је-људску историју буји у срцу...
       У камену је Сунце, па отуда из њега блијесак Васионе.
       Камен постаје зрно пијеска морскога које између прстију голица путника сјећајући га да је послије свега, камен, стамен фараонски, њежна бајка, која људска обасјава њедра што у тами труну.
       У добу каменом човјек је био божански, најсрећнији, а метал и пластика даровали су људима забо рав камена: себе.

***

Пржи га врелина, жеђ му гасе кише, набујали потоци стварају облик, док он ваја људе и поднебља.
       Камен је свему душу даровао. У камену је било Времена, немир, љубав човјекова, опстанак и превазилажење пролазнога.
       Вајарске фигуре старих и младих мајстора само су вјештина проналажења облика који су садржани у камену а кипари их откривају.
       Камен је вјечит, и никакав други материјал не може да га замијени јер је склон пропадању.
Камен је божји дар изражен тегобом љепоте.      (Из збирке "Пјесме послије свега")

ЖУДИМ РУЖУ

Од искона-из пркоса-изнад ноћи-због доброте,
Од немира-из њедара-изнад смрти-због љепоте;
Од самоће-из заноса- изнад мора-због бивања,
Од лутања-из Слободе-изнад зора-због снивања;
Од тешкоће-из поноса-изнад тајне-због свемира,
Од чежње-из ведара-изнад бола-због додира.
(Из збирке "Пјесме послије свега")

       ... У овом циклусу поета је учинио дубок засјек расположења, а он се огледа у фино профилираној осјећајности, гдје нијанса игра одлучујућу улогу код уобличења пјесме. У том смислу индикативна је пјесма Ружама у којој пјесник "протежира" мирис као царство ужитка. Ако постоји срећа, онда је руже иницирају мирисом и суштином.
       Немир је завичај инспирације и од његове колорације зависи оживотворење пјесничког учинка. Рећи ћемо да је он овдје плодотворан и дејствен. Та дејственост се открива у живој евокацији слике и у складном вибрирању тоналних сазвучја.
       Када је неко даровит, треба имати повјерење у њега. Гаћиновић је пјесмама Жудим ружу, и неким другим, ту привилегију заслужио.                                           Академик Жарко Ђуровић