Одломак из књиге
Ларисе Раздобудко - Човић
ЉУБИШИНА "БИСЕРНИЦА"
(Пословице и мудре изреке у Љубишином дјелу)
А у туђој се невјести не уздај; туђа жена - туђа вечера.
Ако будете прашћали, простиће вам се.
Ако им нећу жље радити, а ' но им барем нећу добре мислити.
Ако је мука трпјети , није паметовати: «У толико тјешимо се вјером и ухвањем, а разабирајмо се причањем и памћењем; јер: ако је мука трпјети , није паметовати. »
Ако је трава покошена, остало је коријење!
Ако лаже коза, не лаже рог.
Ако лисица и мијења длаку, не мијења ћуд!
Ако немаш злотвора, мати ти га је родила.
Ако се не обрани, врагу се не умоли!
Ако смо браћа, нијесмо дружина!
Ако смо и браћа, нијесмо дружина.
Ако смо и једне вјере, нијесмо једне ћуди.
Ако сте и бољи и јачи, Бог је врх свију!
Ако су брзи волови, земља је дијељена!
Ако те ко залијепи, ти га облијепи; само ако можеш!
Ако те ко ошине по образу, обрати му и други нека боље притукне!
Ако те око твоје саблажњава, избоди га; ако ли рука осијеци је!
Али ко је виши он је свуда виши, било и у тамници.
Али правога напретка без муке нема!
Бабу за невјесту.
Барјактару је до кољена гдје је море најдубље: «Да пођемо и погинемо , брука врх бруке (...) Барјактару је до кољена гдје је море најдубље, али се данас још нешто хоће осим голога јунаштва.»
Без давања и плате не може се ни божји гроб целивати ни чувати!
Без стеге пучина као стока без чобана.
Била би та најсјајнија побједа нашего реда који претвара најгору злицу у кротка чо 'ека, а најбјесниега вука у благо јање.
Био сам на ситу и под ситом, сваке сам муке обишао, осим што ме јошт нијесу млини мљели .
Благо оној коју узме: та се имала рашта и родити!
Благо оному ко умије својом памећу и прометом избити новац из камена.
Благо оному који у таквом метежу не изгуби свијест свога племена, и величанство свог имена.
Блажен они који је озлоглашен и прогоњен Христа ради, он се радује и весели, јер је велика награда његова на небесима.
Ближа је кошуља, од кореца.
Бог им судио, као они мени!
Бог не плаћа сваке суботе, но кад је воља његова!
Бог се брине сиротама.
Богу божје а дужду дуждево.
Богу божје, а господару господарево.
Боже те уклони од презнатна попа!
Боља поштена истрага, него срамотна натрага!:
«Има и данас тисућа момака што би мрли да учувају посљетку слободу и неодвисност. Кому је дражи живот нека иде да робује Фурлану. Боља поштена истрага, него срамотна натрага!»
Боља вјереница преминула сокола, него ли жена окићена ћука.
Боље гладан здрав, него ли сит болан!
Боље да си мртав но срамотан!
Боље и рањени но убијени!
Боље је и пециво безглављено него ли окрвављени сто: «Има отад сто година», рече Ђурађ, «да је збор учинио ту запријеку а ево ти с чега. Била свадба у Никошића, а одива баш из нашега села. Принесе домаћин сватовима пецива, три пуста двисца као сало, постави првог у чело, другог по сриједи, а трећега у засједу. Првијенац тргне нож да онога у челу расијече. Не даде му бијес да мучи, но пружи кнезу главу и дода: " Глава иде глави ". Cmapu cвam, који сједијаше у зачељу , промути се и рече: "Али смо тобоже ми остали репови". Ту се заваде и побију јер је свадби глава домаћин , а сватима стари сват а не кнез. Зато збор укине обичај да се овнови главом пеку и усјече глобу ко преступи".
А момче :"То је све добро и лијепо , али је тужно видјети на столу безглаво пециво".
"Истина је", поврне Ђурађ, " но је боље и пециво безглаво него ли окрвављени сто".
Боље ти се с јунаком побити, неголи с рђом целивати.
Боље у памет икад него ли никад.
Бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох.
Бољи и зли колач, него ли празна торба!
Бољи јаворов труп, него ли ружина младика!
Брза освета готова срамота.
Брзорека, зла јој срећа: каже се дјевојци која много говори или брзо одговори.
Буде ли кому од нас криво, Бог му намирио!
Буду ли без пријебола, олакшаће ти туга, кад је подијелимо.
Ваљана жена вриједи града; на њој је кућа и нaпредак.
Вас је двоје Бог у зачећу раздвојио.
Вечером диња, а јутром тиква!
Види торбица што се није надала главица.
Више вaља један држи, него стотина узми.
Више понијети него ли донијети.
Гдје велики коњи играју, ту малијема трбуси пуцају.
Гдје зуб боли ту језик тиче!
Гдје иде сјекира нека пође и држало.
Гдје је слоге, ту је и напретка.
Гдје пас лоче, ту и лаје.
Гдје пошла сјекира, нек' иде и држало!
Гдје сви Турци, ту и Усо мали!
Главу за главу, а ране за ране.
Гори је невјерник него ли кривоклетник!
Господара и суда не може да буде мукте, а ко је виши, више му се и хоће!
Да је најбоља у тој ватри пухати, док се распали, па ће тад горети сама.
Да јој треба наше слоге, не би никад кише нашло.
Да није банова обруча, дуге би попуштале и просуле се, а бачва се распала.
Да није жена, не би ни људих бивало!
Да плијевемо троскот из њиве и кукољ из шенице!
Да се дохвати зелене гране, и она би му у рукама усахла.
Да сирово дрво не изгори уза сухо: « - О несрећо и срамото ! Добро се рекло: У сваки род по један рог. До данас у Мркоњића кући није га било, а јутрос га припе ти . Боље да сам удовала до гроба него ти дошла за оца, да овој мојој несретњици утопим срећу. Ако ти дође жив отац, хоћемо те изагнати; да сирово дрво не изгори уза сухо »
Дај Богу душу, а Бог је неће!
Данас жњеш што си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра.
Данас је тазбина од родбине милија!
Даровну се коњу зуби не гледају.
Два без душе, а трећи без главе.
Два је пут човјек весео у свом вијеку: једном кад се жени, а другом кад млад обудови!
Дивљи прегоне питоме.
Добитној војсци приправи погачу!
Добре су клетве, а још бољи пости и молитве.
Дође зла, да је свако зна!
Док се вукови кољу, чобани мирују!
Дошла је сјекира за врат.
Драже је нађено, но негубљено!
Држ' што си у' ватио, жњи што си посијао: «Лијепо ли могах без ове главобоље ! Навући ћу клетву на дом , разгубаћу пород, отровати муку закаменити сјеме у одиви. Но, ријеч из уста, а кам из рука. То сам могао прије npoecanumu, а сад држ ' што си у ' ватио, жњи што си посијао».
Друже се не знаду се, живе, не љубе се; мру , не жалесе!
Ђаво ни оре ни копа, него ради око крштене душе.
Ђаво, који ни оре ни копа, него настоји да танће кршћанске душе.
Жалије је некијема твоје добро, но њихово зло.
Жалост материна за јединцем сином свему је свијету опћа, али никаква сестра на свијету не жали брата што Црногорка.
Жена је жена, а муж је чоек!
Жени ми ово мило, оно драго, али јој је муж и срце и душа, док их пород не преполови.
Женидби се опознио као баба за крстима.
Женска је глава дугокоса а краткоумна.
Женски донос - празни понос.
Жив живу не да лагати, а ко вјеру ломи, она ће њега, кад год буде!
Завист се прије нас родила.
Зажи оком, а скочи скоком!
Зажити и уврите у виши поток , да вас суха земља на попије прије увора: «Сад кукајте што се протањили и на малом броју остали; невоља ви је, кад вам нема ко те старинске правице бранити. Но, знате ли која је?- зажите и уврите у виши поток да вас суха земља не попије прије увора ! »
Заклела се земља рају да се тајне обазнају.
Запала ти сјекира у мед.
Звек за мирис: « (...) кад се ко кому освети и врати жалост за срамоту или спрдњу за шалу: звек за мирис! »
Звијезда на исток, јаки Бог на помоћ!
Земља божја, а мука тежачка!
Зло се трпи од страха горега.
Злосретњега лумбарда бије.
Знање и умјетност напредују гдје је мира и слоге, а тог код нас нема, но смо вазда на похарици.
И соко је птица премалена, / Ал се бори орлом великијем.
Изједе трава коња: « - Прођи се зајма и зле среће - реци му ја - ко старо крпи, конац троши; изједе трава коња! »
Изјели смо заједно, откад се познајемо, три пећи хљеба.
Или каменом о лонац, или лонцем о камен, тешко лонцу.
Или кучку уби или жрвни сломи: « Прођупрољетос три године дана откад се тобож умирисмо (...) По умиру опет Спичани на наше као на пустош, у пустопашицу, у сјеку, на појиште. Или кучку уби или жрвни сломи. »
Има људи незналица, који се могу сакрити и живи и мртви за прстом од руке, а има људи на гласу, које не може заступити планина!
Имасмо те, не знасмо те; изгубисмо те, познасмо те!
Име и хаљине не мијењају што је под кожом.
Ја знам боље кад спавам него ти кад се разбудиш.
Ја сам женска глава, дугокоса – краткоумна.
Ја се просипах, а њему ни овићах: «Имах једног брата пусторука u просипача, да га разметнијега и раскошнијега не бјаше колико кваси сиње море! Пошто је изиграо и попио очинство и материнство, паде на мене, да га ја храним. Ја се просипах, а њему ни овићах».
Ја ћу казат' вам гдје страх лежи, каква му је мати: «Хајте с крај мене да не превјери, јер сте ми као ступац крви. Ја ћу наћи лажицара и казат' вам гдје страх лежи, каква мује мати. »
Ја ћу се претворити ратаром и рибаром, плести котац који јој и отац.
Јачи хаша него паша!
Једно је вјера, а друго је господарство.
Једно је ушати, а друго је слушати.
Јуначки се убили, пак се јуначки миримо!
Кад дијете не плаче, мати му сисе не дава!
Кад жито приспије жњетви, превине класје, па ако га не пожњеш, обруни се и проспе само.
Кад је слабо везано, боље да је раздријешено.
Кад магарца зову на свадбу, требује воде или дрва!
Кад нас видиш, тад нам се надај.
Кад не можеш коло разврћи, а ти му буди коло - вођа.
Кад почнеш коме давати, не знаш гдје ћеш давањем престати!
Кад се зец покрене, свако пашче за њим лаје.
Каква јеђа, таква међа.
Каква паша, таква каша!
Какви родитељи на огњишту, таква дјеца на буништу.
Како ко никне, тако и обикне.
Како ко ниче, тако и обиче!
Како ко тебе, тако ти њему.
Како који слијепи тако горе гуди: «А он не би него опачнији и гори, док му пук поче хвалити оца, говорећи да је био пас и чоек. Кад и ови умрје, пук се опет обрадова и поузда да ће му син на боље окренути, ал' ови заврши и надмаши у нечовјечству оца и дједа: што мачка коти, то мише лови! Стога сам ударио да плачем, јер се горега бојим; ако ли не погодим, имаћу се кад смијати: најслађи је пожњи смијех !
Како који слијепи тако горе гуди!
Како право, тако здраво: "Друшко изађе незремице, повикујући: «Како право, тако здраво», а калуђер по за њим тихо, смирено.
Kad изађе њих двојица из суда , уљегну кнез и Новак . Исприча Новак суду како му је кнез изио прасицу мајсторски, тек да га омрази с господаром да му нема од шта понијети поклона .
Како су чинили, тако су и обршили.
Касно ал' часно.
Кључ је лупежу друг: «Ми се прекодан не затварамо, нити се бојимо сеоска лупежа , колико ли ни домаћа . Кључ је лупежу друг. »
Ко другоме јаму копа, сам у њу стрмоглави.
Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!
Ко забавља шеничној погачи, жељети ће хљеба сјерчанога!
Ко изгуби душу своју Христа ради, та' је и спаси!
Ко има доста масла и поплате маже.
Ко кује лонац он му меће ручицу гдје сам хоће.
Ко ме је ланих био, љетос ми није мио.
Ко може уставити косе и нокте да не расту.
Ко нема нука нема ни звука: «Не надаше се ступити у служби, јер не бјаше изучио латинске школе, а немаше ко би за њ ријечи потрошио; а данас ко нема нука нема ни звука. »
Ко ножем сијече, од ножа и гине.
Ко одгађе, не погађе!
Ко погине за вјеру и отаџбину не умире никад.
Ко послује не гладује.
Ко пружа ноге мимо бијеља, зебе!
Ко с ђаволом тикве сади, о глави му се ломе.
Ко се виси он се низи, а ко се низи он се виси.
Ко се злијем дружи, да увијек кука и тужи.
Ко се не освети, тај се не посвети: «У разлог се, попе, нијесам ја патријара да праштам, не мислим се ја посветити но осветити; Ко се не освети тај се не посвети»
Ко се туђој смрти весели - својој вијенац плете.
Ко се хвали тај се кашом храни.
Ко се хвата у коло, треба и да игра, или се не био хватати!
Ко се чува он се и учува.
Ко себи нос реже, у уста му крв точи!
Ко сломом убија под сломом и гине!
Ко служи истини и правди не мре никад.
Ко тебе каменом, ти њега мандалом!
Ко тебе каменом, ти њега хлебом!
Ко тлачи заповиједи старијега, треба да сели, па био он војвода или војник, господар или кмет, владика или ђак, правда свакому.
Коће свијету угодити?
Ко у поштењу умре, он је вазда жив.
Ко умије њему двије.
Ко хоће веће, он ће из вреће.
Ко шта чини, то и дочека.
Ко што дјеље пред њим пада: « - Није Руме за Рада (...) », поврне Марија. - «Ако је и без оца, има матер која за њу бди. Догоди ли се зло, ти си га зготовио!(. . .) Није шала Радом ратовати! А Стеван кад види каква ти је кћи, прекинуће пас, пак ће ти распуштеницом доћи на огњиште без паре постојбине. Ко што дјеље пред њим пада! »
Кога је јела змија, тај се и гуштерице боји.
Кога није на дио, крив му је дио.
Kora није, да хљеба не ије!
Која се рука не да сјећи, треба је љубити!
Коју руку није сјећи, ваља љубити.
Колико је узбрдица, толико је низбрдица!
Колико људи, толико ћуди.
Коме је добро амо, њему ће бити тамо јошт боље; а коме је жље амо као мени, њему ће бити тамо злосрећније!
Крпеж и трпеж држе манастире.
Крушка под крушком.
Кум се држи кумства, а побратим побратимства.
Лакше је поповати него ли кнежевати!
Лакше кудити него ли радити!
Ласно се дријети, но је мука мријети: « Ко ће главом о кам, честита му зла срећа! Ја му друг нијесам, нек не вуче за собом ћори пук. Ласно се дријети, но је мука мријети! »
Лијепа ријеч је мито.
Липсујеш, а псујеш.
Лудо зло чинити а добру се надати.
Лупеж душу топи кад дома носи: „Побори су далеко и под туђом повластицом, неће доћи звону никад у траг; а и ако дођу, ми ћемо се клети да смо га купили у незнана трговца, пак звоно звону наличи. Ко да разазна? Лупеж душу топи кад дома носи, а ми ћемо се клети у Светој Петки, пак нас она неће пустити да се разгубамо“
Лупежи и зли људи нијесу никад при себи кад жље коме раде; а да су у чистој памети, мировали би и од туђе се муке уклањали!
Луч догорио до ноката.
Љубав (...) претвара чемер у мед, невољу у богатство, а жалост у радост.
Људи нијесу ни андјели ни дјаволи него људи.
Људи се дару надају.
Људи се за језик вежу, а говеда за роге.
Међу два зла изабере провидник мање: војску коју нијеси кадар узбити, ти је угости!
Мени не би длака на језику, но му рекох.
Ми смо вазда с тога гинули, што смо хтјели да господаримо сви.
Мирно јагње двије мајке посе, а плахо неће ни једне.
Мрнар с брода ка' пас с тора!
Мудрији чоек и магаре но чоек сам!
На кога су мнози, на тога су рози. У фусноти: «ко има много непријатеља, на њега ће и срамота
На муци је грјешан чоек да умоли једнога светитеља, камо ли хиљаду!
На покренута зеца свако пашче штекће.
Најтеже је доћи врагу трага: При поласку препоручимо Арсенији да добро пази и стражи да не би почем сотона, опет унио кожу у манастир, јер би њега најпрво прогнао. Таква мира и поретка, пошто ишчезну сотона, није бивало у ниједноме манастиру на бијепом свијету. Најтеже је доћи врагу трага
Најтеже је ногама под махнитом главом.
Направили су од мухе коњче!
Нарав је нарав, која се обуздати не да.
Нас оба не можемо кнежовати, јер су јасли тијесне.
Нашла лопижа заклоп.
Нашла слијепа кокош зрнце бисера.
Не заборавимо шуту при рогуши: «Напокондодијало им клаће, па да га једном прекину и на миру остану, дођу на углављени састанак (...) Поп Радо Андровић (...) и Мирчета (...), сеоске старјешине, оба мудра , говорџије и миротвори. « Добро ти јутро брате и крвниче! » - «Није ми га Бог дao » , рече поп, «откад ми закласте оно дијете» . А Мирчета смућен: - «Ја ти нијесам дошао јутрос на пожаловање, ни да те разабирам и тјешим, но сам дошао да приштедим себи и теби останак, да не заборавимо шуту при рогуши (...) Лијепо виђу обијема очима да наш провидур и ваш паша раде очигледице да ми један другога ископамо до трага , па сам волији да ме ти јашеш но да ми се они наслађују. »
Не зна, сирак, ни кад је сит, то ли се језиком бранити.
Не идем ни у куме ни у друге.
Не кажу како је било, но како им је мило.
Не како је право, но како је њему драго.
Не како је чуо, него како му је милије.
Не лаје куца села ради, но себе ради!
Не мјере се људи пеђу, но срцем и памећу: «А да ја видиш колишни сам, а рад бих се с њим обисти». - Стану они људи да се брукају, видећи ме шаку јада, но један који ме све гледаше рече: - Не мјере се људи пеђу, но срцем и памећу».
Не могу ја пљувати пак лизати.
Не по мојој заслузи но по својој милости: "Божја воља, не по мојој заслузи, но по својој милости, намјери ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија да му их платим кад ми Бог промисли.»
Не учи скуп од скупа, него друг од друга: «А кнез: «Не учи се скуп од скупа, него друг од друга. Кад почне један да не даје, а пробије му други чиња сутра, а десет их прекосутра.»
Не учини добра да те јади не нађу!
Небојшу изједе вук.
Него теци душу док је раније: «Нас два превалисмо по вијека (...) него теци душу док је раније. Мири земљу и остави добар спомен, јер је лудо зло чинити а добру се надати.»
Незванијема гостима мјесто за вратима!
Нека се свак узда у се и у своје кљусе.
Неко љушти, а неко прљушти!
Некога не можеш купити да му поклониш Цариград, али можеш лијепом ријечи.
Некоме на глас, а некоме на част!
Некому тону плута, а некому плутају олова.
Нема боја без људског меса, / Ни на суху, камо ли на мору,/ Него да су просте по сто путах / Људске ране кад се славом лијече.
Нема смрти без суђена дана, / Нити славе гдје су силе равне.
Немајућ' сокола, обеселиће се кукавици.
Немој газити дедовско гробље, нити се браћом ругати.
Немој гристи сису која те је дојила.
Немој их раздвајати ни о врату узимати, да не затвориш души рај: « До три годинем, Бог сам зна што ће од ово двоје чељади 6 ити (...) Но их немој раздвајати ни о врату узимати, да не затвориш души рај; него их благослови (...) »
Неће га предат' Црногорци да је као жаба губавица, ни пљунути на гостопримство, ни превјерити уток.
Нешто нешта изјело, пак од нешта нешто остало. У фусноти: «Кости што преостану од коња кад га вук изједе; или крсти од брода, који се сломио и распао при обали; или лијес, ораћа справа што лежи на земљи.»
Ни крив, ни дужан.
Ни прста метао међу туђа врата.
Ни у мору мјере, ни у пушки вјере.
Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго!
Није више крива него што је жива!
Није злато све што сја.
Није злато све што сја, нити свила све што зја.
Није изгинула вересија, него ли враћање.
Није мајстор ко ваља, него је мајстор ко гради!
Није ни матер поштовао, камо ли ће жену.
Није мудро ни упутно дражити псе који спавају, јер би могли гонећи лисицу набасати на вука.
Није право при меду прст откинути.
Није се баба малу дијелу срдила но криву: «Без мора и без поља, уточени у овојлитици ка' јазавци у рупи, да бранимо дању и ноћу државину границу, не можемо ни живјети ни умријети што се нама давати неће као просјацима, да презимимо, то ли да арач давамо, пак и то не по могућству, но од ока и како се господаревијема људима свиђа да је ко живљи и иматњији. Није се баба малу дијелу срдила но криву!«
Није се нико с Богом погодио колико ће живјети!
Нијесмо на свијету за један дан.
Нити га добру стеци, ни злу остави.
Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи!
Но голу кост не хоће ни пас.
Но ко ће бабама угодити, што би нашле ману светоме Николи живоме?
Но ми приправљамо ражањ, а тице су у планини.
Нове обичаје у стару земљу мука увести!
Од зла дужника и козу без козлета.
Од зла рода да није порода!
Опарени кашу хлади.
Отегни ти, игумне, па ћемо с кључевима лако!
Па гдје пукне да пукне!
Пак пукло гдје пукло!
Пак узми мужа - узела те узма!
Пала муха на међеда.
Пара не мучи него бучи: Пара не мучи него бучи, ко ће благо крити ? »
Пас не једе од пса, а сви ђаци једнаци.
Патријара теби опрости дуг од бремена, а ти нећеш од сламке.
Пизма баби душу губи!
Питала старост гдје ти је била младост.
Питаће те старост гдје ти је била младост.
Пљунем у жђелу из које сам ручао.
По каживању иду људи у Цариград: «Ја ћу по рибу», рече Стеван. «Дај ми ти новаца и кажи куда ћу. По каживању иду људи у Цариград. »
По смрти није кајања.
Поклисару се глава не сијече: «Ни радећи ни градећи, него по Божјој вољи, нападох нехотице на лупеже који смакоше звоно са Светога Јована поборскога. Тајити грехота, јавити напаст, пак сједне на другу, размишљај и гонетај, паде ми на ум да тебе, помолим да будеш овоме послу сокодржица. Поклисару се глава не сијече, него хајде прими соџбину, нека ти је од ње трећина, насочи лупеже и звоно, али ме не просочи до муке (...) »
Покри сироту за своју срамоту.
Права ка' уже у врећи.
Права ко криво држало.
Правица и недужност, ако није разума, не могу од преваре спасити.
Правице су за живе, а мртви - покој имали!
Празна врећа не може стати на узгорцу.
Премудрост - немудрост.
При муци триста, по муци ништа.
Пријете чоеку сто смртију, а једна га проћ' не може!
Прођите се топца, кад му нећете ни можете помоћи, да вас не повуче са собом у дубоку пучину.
Проста лоза која је дала ту ракију што си вечерас слио низ криви поток, а пара што се за ту мученицу пребројила.
Пусто расло, а махнито старало.
Ране видовне, тражићемо им лијека.
Рани тићи полетићи.
Рђа се од гвожђа никад не одваје, ту није господства гдје га лоза не даје.
Риба с главе смрди.
Ријеч из уста, а кам из рука: «Лијепо ли могах без ове главобоље! Навући ћу клетву на дом, разгубаћу пород, отровати муку, закаменити сјеме у одиви. Но, ријеч из уста, а кам из рука! То сам могао прије npoecanumu(...)»
Рог за свијећу: »Обећа Луки Богданову да га анаћема, да ће продати госта за паре, но паре не прими . Бисмо ли, људи, какав пут нашли да те новце примимо а да дамо Луки рог за свијећу? Тако бисмо образ пред свијетом сачували.«
Рука мије руку, а образ обије!
С туђа коња насред поља: «С туђа коња насред поља / Пак се овако и дан данашњи говори оному који се по туђу добру шири. »
Са зла есапа на добар: Ови се Браић мучио девет година око те трговине, па која би душа јутрос потегла да остане на двије краве од четири? Ваша боља и старија, него ми се чини да сте се у хитњи помели; али свакако: са зла есапа на добар!
Сан је лажа, а Бог је истина.
Свака је лоза једном никла, пак се временом разгранала и жилама учврстила.
Свака сила за времена, а разлози за довијека!
Сваки народ има такву владу какву си заслужује.
Свако мјери на своме лакту.
Свако служи своме господару.
Све су ране покрај срца, а синовње посред срца!
Све што погача више чека, бољему се госту нада. «Дај Раду кћер; ако ли нећеш, дочекаћеш другога зета. Све што погача више чека, бољему се госту нада» .
Свеца за браду дохватили.
Свуда поћи, дома доћи.
Седам пута жедна преко воде превео.
Сједи криво, ал' суди право.
Слаб чоек при муци и на Бога ропоће, пак, јер Богу не може ништа, одуши на брата ил' на жену.
Слога је божји благослов, а неслога проклетство.
Соколу је да лови а препелици да се чува.
Срамота спаваше, а мати јој не даваше.
Сребром ти се ковала, а медом примала!
Старијему није срамоте да се млађим претвори, да се скроти и к миру склони!
Страх образ кагва!
Страхић козу пасе: «Мислила је скрај њега побјећи (...) ноје плашила очина укорба и маћухина злоћа (...) и постане збиља голубицом, бубицом и мравчетом (...) Страхић козу пасе (...) »
Тежа ми је његова сила него своја њевоља.
Течеш кад ти ra нема ко гледати и чувати.
Тешко кући без домаћина и земљи гдје је свак кнез.
Тешко мјесту које нема свога свеца, но се туђу моли и завјетује.
Тешко ономе ко бјежи од прве среће!
Тешко ономе ко чека из села смок.
Тешко ономе кога бијени бије!
Тешко ономе кoга жале.
Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља за таквога није будућност!
Тешко ономе који се узда у лаж и шупљу тикву.
Тешко оному који нема злотвора, тај се не броји у људе него у чељад.
Тешко самцу и на ваганцу!
Тешко ти дому гдје застара кокош ил' дјевојче.
Тешко, брате, свуда слабијему, / Када јаје о јајету куцнеш,/ Не знаш ништа које ће прснути, / Но је вазда боље ударити / Нег чекати да те ко удари.
Ти љепше знаш када спаваш него ја усред подна.
Ти се нећеш никад претворити, колико ли ни вук, кад су га водили под молитву, да се тобож оваца прође, па кад били пред црквом викне вуче: «Брже том молитвом, јер мину стадо пољем»
Ти си владика који веже и дријеша.
Ти си пастир што веже и дријеша.
Ти чоек почне причати шта је радио, а не каже што ће радити, то ти је први биљег старости која гa је стигла.
Тиква пође на бунар сто пута, а једном се разбије.
Тиква пошла, тиква дошла.
То је добра душа што ни муси зло не мисли.
То су куке за муке!
То су мазне на празне.
Топац се хвата за свашто, па и за пјену.
Тражи истину у ствари, а не у облику.
Трпимо шта нам и зли људи задају, камоли не би божју.
Туђа коза пуна лоја.
Тући гвожђе док је вруће.
У Бога су пуне руке.
У млађега поговора нема.
У невољи мука душу тећи!
У стара злотвора никад нова пријатеља!
У стара оца сиротна дјеца!
Увече триста а ујутру ништа.
Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије.
Умијаше буху потковати, а длаку за деветоро расцијепити.
Харност и пријекор губе доброчинству име!
Ходио путом Циганин ћор, па га неко мимогред упитао ко му извади око, а он одговори: Брат! А путник: зато је тако дубоко!
Цара на свијету нејма до једнога, Бог који је све створио и који ће све растворити.
Цариград је свијет, а Млеци су цвијет! ( У Народним пословицама: Млеци - цвијет, а Цариград - свијет. Венеција се истиче лепотом, а Цариград везама са св иј етом).
Црна врана кљује бијелу.
Црна ти памет за довијека.
Чекај, магарче, док ти трава никне!
Чести целиви љубав губе.
Чини добра, а не каји се.
Чиста памет - лијепо благо.
Чо' ек обавијештен, полу спашен.
Чо' еку је повјесница најбоља учитељица.
Чувај се ти, чуваћу те и ја.
Шалује Бог оставио.
Шенице без кукоља нема, ни велика братства без укора.
Што има бити јесенас, нека буде вечерас.
Што је виши гријех, дичније опроштење.
Што ко ђеља пред њим пада.
Што мачка коти то мише лови!
Што ми је свијетом то ми је цвијетом: « (...) а од куге није гласа ни трага, у камен се станила, а и да је, ја се тога не бих бојао, јер што ми је свијетом то ми цвијетом».
Што од шта пало.
Што пође једном низ воду, то се већ уз њу не повраћа!
Што сам тражио, то сам и нашао!
Што утече Јанку, не побјеже Марку!
Izdanje:
MEDITERAN
BUDVA
2003. |
