Приредио
Мирослав Пантић

СТЈЕПАН ЗАНОВИЋ - пустолов, пјесник и филозоф

Уводни дио из књиге:

Стјепан Зановић, пустолов, песник и филозоф

       Боравећи године 1935. у Будви, песник Владимир Назор размишљао је о прошлости тог прастарог града нашег на крајњим деловима Јадранске обале, који је, за дуге своје прошлости — откако га је, по причи, засновао још старогрчки јунак Кадмо, када је овамо дошао са својом женом Хармонијом — имао свакојаке дане, добре и зле, светле и претамне, и дао многе занимљиве, па и значајне људе, о којима су покаткад сва сећања одавно утихла, а о некима она трају, или се обнављају још увек. Обавештавајући се том приликом о прошлости тога града, о коме ће, и о којој ће, потом оставити лепе странице у свом путопису Од Сплита до пирамида, Назор је врло много сазнао и научио из књиге ученог загребачког књижара и старинара Мирка Брајера (Вrеуеr) Antun, Conte Zanović и njegovi sinovi, која не без разлога у поднаслову указује на битно обележје свога предмета и своје садржине (»роман живота једне паштровско-будљанске породице у претпрошлом и прошлом вијеку, 1720—1834«) и која се 1928. године појавила у Загребу. У том роману, јер роман то јесте, и то од најзабавније, то јест пустоловне врсте, главни јунак неоспорно је Будљанин Стјепан Зановић, кнез, песник, филозоф и још много шта друго што је био, или је покушао да буде, за свога кратког, али пребрзо окончаног живота. Целу Европу прелазио је он журно с краја на крај, и она му је често била претесна. Имао је он нешто заводничко и опсенарско и у својој појави, и у своме поступању, и није чудо што је својим духом, својом конверзацијом, великим и заносним идејама које је развијао, одвећ вештим својим сплеткама и хитрим покретима у свему што је чинио, ликовима које је узимао, животним улогама које је играо, титулама којима се нештедимице китио, очаравао своје савременике, људе не мање од жена, краљеве и кнежеве не мање од славних писаца, уметника и научника свога века, поштене и часне људе и варалице, коцкаре и хуље, опрезне трговце и пословне људе, као и пробисвете какав је понајвише у свом луталачком тумарању светом морао да буде и сам. Никакво чудо стога што за тих будљанских својих дана чарима Зановићеве појаве, блиставе попут комете на летњем небу, није одолео ни Владимир Назор. Своме одушевљењу авантуристом из XVIII века, потеклом из онда малене, забачене, заборављене и на културној мапи савремене Европе неприметне Будве, Назор је дао мизраза у песми с италијанским називом Conte Stefano de Zannowich (Кнез Стјепан Зановић) и са поднасловом у коме су побројане све громке и презвучне титуле којима се овај истовремено и позитивни и негативни херој наше, али и европске, историје разметао пред свима које је сретао и у чију је близину долазио, или настојао да дође: кнеза Албаније (Prince d'Albanie), деспота Груде (Despote de Gruda), војводе Светога Саве, односно Херцеговине (Duc de St. Saba), владаpa Брда (Dynaste de Hautes Montagne) итд. итд. итд., a на које уопште није имао ни најмање права. Назорова песма, коју је он послао Мирку Брајеру у Загреб, у знак захвалности за свет и људе које му је поменутом књигом овај открио, задржала је у својим строфама до данас понешто од првобитног заноса свога аутора и понеку од својих изворних лепота. У њој се може прочитати:

Чему се њега срамит? — док се часте
Хуље, бедаку диже споменик,
Кад гледам гн'јездо где тај птић нарасте,
Друкчији његов ствара ми се лик.

Куп трошних кућа, четир мрка зида
Уз педаљ земље и сух пјешчан жал,
А страга — горе, плот од пирамида,
Спр'једа пучина којом бјесни вал.

Одавле гусар и романтик само
Мого ј' Европе на широки друм
Изаћ. — а с глађу што је ми сви знамо
Док мекша нам је воља, тупљи ум.

Он се је титро чак и с краљевима,
Љубавник, пјесник, курјак, лисац, црв,
Дугове ипак плати бедацима
Пролив — пун јада — својих жила крв.

       Није, међутим, Назор једини од писаца новијег времена остао опчињен личношћу свог давнашњег песничког сабрата, који је, додуше, усто био и још много шта друго. Наш савременик и по пореклу сународник, али по опредељењу своме и по литератури својој, аустријски писац Мило Дод написао је, надахнут изузетношћу и чудесношћу судбина свих изданака будљанске или паштровске породице Зановића, који су се звали племићима и које су као такве признавали, идући по трагу наведене Брајерове књиге, али и оних чињеница које су откривене позније, у старим архивским списима или у ретко читаним књигама, и 1979. штампао цео један по обиму замашан роман на немачком језику Alle meine Bruder, преведен потом и на наш језик (Сва моја браћа, 1987).

       А у »Граду театру«, како се однедавно назива садашња Будва, текла је прошлога лета позоришна представа у којој се приказивала драма Конте Зановић савременог писца Владимира Секулића, проистекла из истог, и несумњивог одушевљења личношћу и животном авантуром коју је у стварности, али и у сновима, заиграо пресмели Будљанин, а пренесрећни грађанин света. Очевидно претанке књижевне вредности те драме обилно су накнађивали — или су се бар у том смеру трудили свим својим силама, и свим расположивим средствима — разиграни и подоста разуздани режисер и његови глумци, надахнути не само личношћу свога јунака, него и његовим временом, разуме се како су их они видели.

       Само неупућене, према томе, могао би да изненади околност да је Стјепан Зановић својом личношћу и свим очаравајућим својствима које је у себи, и собом, носио, морао да остави снажан утисак и из тадашњег архимандрита Петра Петровића, а потоњег митрополита и предводника црногорског Петра Првога Петровића Његоша. Његош је Зановића могао срести понајпре у Будви, у којој су обадвојица боравили повремено, или у манастиру Стањевићу, у коме су се црквени поглавари Црне Горе осећали безбедно, или напокон негде у Црној Гори, у којој је млади архимандрит живео, а у коју је Зановић залазио, са разним, и никако не скромним, намерама. Тада је архимандрит Петар био у прилици не само да сретне, већ и да упозна донекле — јер упознати њега потпуно није могао нико — »конта« Стјепана Зановића, Паштровића три године од себе млађег — рођен је он у Будви 1751 — а већ грађанина света, чувеног по добру и блиставим даровима које је у себи носио, и још гласовитијег по злу, на које је те своје дарове управљао. Био је то пустолов, па и варалица, великог стила, каквих и у XVIII веку, пребогатом иначе људи тога кова, није било баш много.

       У време првих сусрета с тадашњим архимандритом Петром Петровићем Зановић је био у двадесет трећој години и за собом је имао тек почетке своје метеорске животне каријере, која је трајала прекратко, али је била препуна догађања, немира и неочекиваних обрта, и која је преко самих врхова, на жалост понајвише неславних, стрмоглаво хитала ка свом невеселом крају.1

1. О Стјепану Зановићу писало се одавно и веома много. Најпре је он сам, у појединим својим делима, говорио често о себи, а понегде су то били и прави аутобиографски написи. Већ од краја XVIII века ушао је он у биографске речнике. Као личност Европе, занимао се Зановић за књижевност и науку у свету, а привлачио је, као човек са нашега тла, и наше писце и историчаре књижевности и културе. Главни су написи о њему: Francesco Maria Appendini, Memorie spetlanti ad alcuni uomini Ulustri di Cattaro, Ragusa, 1811. Simeone Gliubich, Dizionario biografico degli uomini illustri, Vienna, 1856, pp. 317—319. Biografia universale antica e moderna, t. LXV, Venezia 1831, 45 (потписано Parisot). Прештампано: Симе Љубић, Споменици о Шћепану Малом, Гласник Српског ученог друштва, 2. одељак, књ. II, Београд, 1870. Ante Kuzmanić, Stipan Zanović Narodni list, Zadar, XV, 1876, бр. 56. Симо Матавуљ, Србин, кандидат за пољски пријесто, Отаџбина, XXX, 1892, св. 117, стр. 50—59. Чедомиљ Мијатовић, Стефан Зановић, Отаџбина, XXX, 1892, св. 119, стр. 377—382. Paul Pisani, La Dalmatie de 1799 a 1805, Paris, 1893. p. 69. Eduard van Biema, Sliepan, Annibale Prince d'Albanie, un aventurier au XVIII siecle, d'apres des documents inedits des archives d'Amsterdam, Le nouvelle revue, Pris, t. CXIV. 1898, pp. 498-518, 683-700, CXV, 1899, pp. 88-107. Аноним Авантуре Стјепана Зановића, Будванина, Живот и прикљученија једног Србина пустолова из XVIII века, Политика, 30. јануар 1911. В. D., Dva dalmatinska pustolova - braća Zanovići, Novo doba, Split, 1922, бр. 202. Божидар Koвачевић, Уз слике Стјепана Зановића, Покрет, I, 1924, књ. 1, бр. 19—20, стр. 333—336. Karlo Kovač, Zanovićeva skola i framasonstvo u Dubrovniku, List dubrovačke biskupije, XXIV, 1924, br. 4-5. Божидар Ковачевић, Љубавне авантуре Стевана Зановића са војвоткињом од Кингстона, Илустровани лист, 1926, 8, стр. 5—6. Божидар Ковачевић, Један југословенски Казанова, Илустровани лист, Београд, 1926, 4, стр. 5—8. Mirko Вrеуеr, Antun conte Zanović i njegovi sinovi, Zagreb, 1928, 157 + /2/ стр. C. нав. лит. Приказ c исправкама и допунама W (Душан Вуксан), Записи, I 1927, стр. 187—190. Gioacchino Zerboni, Stefano Zannovich, un avenluriere dalmata del secolo XVIII, sedicente Principe d'Albania, Archivio storico per la Dalmazia, vol. XIII, 1932, pp. 183-208 Ivan Esich, U tragu za Zanovičima u Wilenjskoj zemlji, Nastavni Vjesnik. XLII, 1937-39, str. 73-76. Vladimir Nazor, Od Splita do piramida. I Lady Hollandy. (Kristali i sjemenke. Djela Vladimira Nazora, kw. XIII), Zagreb, 1949. Ivo Braut, Casanova iz Budve, Vjesnik u srijedu, 26. novembra 1952. Tomislav Jakić, Iz korespondencije Mirka Вrеуеr, Grada za povijest književnosti hrvatske, 24, 1953, стр. 275—196. Jan Reychman, Z lopotow bibliograficznych epoki Ošwiecenia. Polskie »Zannovichiana«, Pamietnik literacki, XLV, Warszawa — Wroclaw, 1954. Мирко Вујачић, Мртви двори, Борба, 28. септембар 1954. А. X. (= Милан Токин), Сусрети и везе Казанове са нашим људима, Нин, VI, 5. фебруар 1956, бр. 266. Божидар Ковачевић, »Кнез« и »књижевник«, Стварање, XIX, 1964, 7—8, стр. 931—974. Jan Reyman, П. М. Попов: Албания в росийский та украинских литературах XV-XX ст., Kuiв 1959, s. 335. Slavia occidentalis, r. XIII, № 1, Warszawa, 1964. Мирослав Лукетић, Будва - С. Стефан — Петровац, Будва — Цетиње, 1966. Предњегошевско доба, приредили Н. С. Мартиновић, С. Мијушковић, Р. Ковијанић, И. Вуковић. Титоград, 1966 (Библиотека Луча). Vincenzo Malaj, Stefano Zanovich, un sedicente erede di Skanderbeg, Shejzat, 1968, n. 4-6, aprile — giugno, pp. 184—195. Ратко Ђуровић, Стјепан Зановић и његов Шћепан Мали (1784), Стварање, ХХХШ, 1978, стр. 1347—1362. Y продужетку: Стјепан Зановић, Шћепан Мали... пето издање. Превела Радмила Недељковић. Стр. 1363—1388. Milo Dor, Alle meine Briider, Miinchen, 1978. (Превод:) Milo Dor, Sva moja braća. S njemačkog prevela Anka Katušić-Balen. Zagreb, Znanje, 1987. Проза барока, приредили Г. Брајковић и М. Милошевић, Титоград, 1978 (Библиотека Луча). Антологија црногорске књижевности. Стварање, 1978, бр. 1978. Стефан Зановић, Пакао или небо, избор, предговор и биљешке др Радослав Ротковић, Титоград, 1979 (Библиотека Луча). Радослав Ротковић, Зановићева оставштина, Стварање, XXXV, 1980, 3, стр. 383-400. Петар Џаџић, Стјепан Зановић, алазон са наших страна, Књижевне новине, ХХХП, 15. септембар 1986, бр. 716. Прештампано у књизи истога писца Ното balcanicus, homo heroicus, Београд, 1987, стр. 70—94. Gabrijela Vidan, Sve o našem Casanovi. Austrijski romanopisac Milo Dor poklonio Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci obimnu dokumentaciju o našem galantnom pustolovu i piscu iz 18. stoljeća Stjepanu Zanoviću. Panorama, Zagreb, 22. veljače 1991.

       Где све дотада Зановић није био, и шта све није већ радио! После година проведених у училиштима Венеције и Падове, на првим слободним корацима у животу, почео је да се сукобљава с људима, с друштвеним моралом и са законима. Ти младалачки сукоби и сумњиви успеси при коцкању, довели су га, заједно са старијим братом Примиславом, још безобзирнијим но што је он, али с којим ће се доцније трајно разићи, до изгнанства из Венеције, 1769, а онда и из Тревиза, 1770. Као допунску кривицу приписали су им тада и »непоштовање верских обреда и хуљење Богородице и светаца«. Врло широку културу, која је у оном веку могла бити само енциклопедијска, добио је и захваљујући непрестаним путовањима, на која je одлазио како драговољно и, по једној својој речи, ради стицања »оних сазнања која се само искуством добијају«, тако исто притеран околностима да у бекству тражи себи спасења. Y Фиренци, поред невероватних успеха за карташким столом, имао је и оних у поезији и науци: у тамошњој академији Апатиста (degli Apatisti) читао је, на скуповима, своју поезију и неки свој састав у славу руске царице Катарине, због којих је, већ у марту 1772, закићен звањем академика, што је част коју је сваки »филозоф« и песник XVIII века — а он је то хтео и настојао да буде — морао да жели и да се стара да по сваку цену стекне. Све је то, барем што се Фиренце тиче, засенчено непромишљеним поступцима и коцкарским aфepaмa браће Зановић, који су се ту брзо и лако нашли у друштву са себи сличним, и већим, пустоловима и варалицама, као што су Ђакомо Казанова2 и један прослављени, а затим и трагични изданак са нашега тла, који је уз то такође био и филозоф и писац, Тома Медин из Ластве у Боки Которској3, због такве једне aфеpe, у којој је до голе коже, па и преко тога, на картама »олакшан« један млади енглески лорд, који је после тога убрзо и умро, средина у којој су Зановићи дејствовали, сада Фиренца, бранила се тиме што их је прогнала.

2. О везама Ђакома Казанове с људима са нашега тла и о његовом суду о њима највише има речи у његовим Мемоарима; углавном на основу њих писано је о томе у сразмерно, оскудној литератури код нас: В. Truhelka, Casanova-Medini-Bošković, Novosti, Zagreb, XXII, 29. април 1928, бр. 118; А. X. (= Милан Токин), Сусрети и везе Казанове са нашим људима, Нин, VI, 5. dpe6pyapa 1956, бр. 266.
3. О Томи Медину вид.: Giulio Natali, // Settecento, Milano, 19363, vol. I, p. 57; M. Вrеуеr, Antun conte Zanović i njegovi sinovi стр. 24; B. Truhelka, Casanova - Medini - Bošković, Novosti Zagreb, XXII, 29. април 1928, бр. 118; Mate Zorić, Hrvatska i Hrvati u talijanskoj lijepoj književnosti, Hrvatski znanstveni zbornik, sv. 2, Zagreb, 1971, стр. 57-61.

       После тога су, пошто је млади Стјепан Зановић приморан да потражи ново поднебље за себе, на реду била његова бављења у Паризу, где је блистао по салонима највишег друштва, удварајући се дамама, и пленећи њихова срца, како својим духом и најфинијим манирима, тако и својом физичком лепотом, али је и стицао познанике, па и пријатеље, међу писцима, филозофима, научницима и енциклопедистима, какви су били Русо, кога је прогласио својим »наставником«, или Даламбер, Мармонтел и други, све до Волтера, којима је упућивао своје песме, претежно сонете, на италијанском али и на француском језику, или је преводио њихова дела. Ишао је у Лондон да наплати фирентинско карташко потраживање, али и да стекне угледне и утицајне знанце, и да се види с писцима; тамо је, такође, написао и низ песама, пригодних, љубавних и рефлексивних, насталих брзо и лако, и представљених махом као импровизације (impromptu, како је уз многе дописао). Боравио је, кад дуже, кад краће, или се само налазио у пролазу, и по осталим градовима Француске, Лиону, Ексу (у Прованси), Марсеју."

       Најзад се из неких својих разлога решио да походи родитеље и родни дом у Будви, и запутио се тамо, преко Италије, идући полако, и пролазећи многе главне градове Италије, од Торина и Милана, до Напуља и Рима. Односио је из њих књиге и песме које је тамо писао, а остављао у њима занимљиве трагове и свакојаке успомене. Y светлије стране његовог дотадашњег живота спадају без сумње књиге, лепо и с укусом штампане, у којима је издавао своја дела, било појединачно, у танким брошурама, било скупа, у крупнијим целинама, од којих су неке излазиле и с лажним назнакама о месту или редном броју њиховог издања.5 U истој, 1773. години појавиле су се две, с насловима Opere diverse (Разна дела) и Poesie (Песме): прва је штампана у Паризу, а друга, иако је на корицама назначена Женева као место штампања, ипак у Милану.6 На обема се Зановић потписао правим својим именом (Stefano de Zannowich), дакако c приметнутом, a неизбежном титулом »кнеза« (conte) и уз допунске назнаке о постојбини (Dalmatino) и о академском његовом чланству (асаdemico). Са свим својим каснијим књигама, а издао их је он отада много, и разних, поступао је сасвим друкчије; њих је представљао као дела измишљених личности за које се издавао и чију је улогу хтео да игра (Stiepan Pastorvecchio, Prinz von Montenegro, Gran Castriotto d'Albanie, Le grand Castriotto d'Albanie surnome Scanderbeg, Stiepan — Annibale d' Albanie), или ce на њима сакривао иза разних неодређених псеудонима (un Ex-Ministre d'Etat, un Turc, un Oriental) или их je пак у свет пуштао без икаквог одређења о ауторству.

4. Тако, на пример, у књизи Poesie уз Sonetto XI ставља напомене (на италијанском језику): »Одлазећи писац из Париза по друти пут у Италију«... и »Лондон, где се аутор зауставио на три месеца...«; уз Sonetto XII »Аутор налазећи се у Марсељу за који дан...«; уз Sonetlo XIII: »Налазећи се аутор у Савони, домовини Кијабрере на западној обали Ђенове...«; уз Sonetlo XVI: »Аутор долазећи са британских острва на повратку у Француску зауставио се због лошег времена у Доверу...; уз Sonelto XIX: »Аутор је приспео у Торино неколико дана после смрти Карла Емануела II«, уз Sonetto XX: »Дамама Фиренце које су почастиле аутора приликом његова боравка у Фиренци...«; уз Sonello XXI: »Изненађен одушевљењем при првом виђењу Рима аутор...«; уз Sonetto XXX: »Укрцавши се у Калеу на путу за Енглеску аутор је претрпео опасну непогоду...« итд.
5. Таква ce издања налазе c тешкоћим, jep су врло ретка, а и назнаке на њима нису поуздане; могу се поменути нека: LA DIDONE / SCENA DRAMMATICA /.../ OTTAVA EDIZIONE, / ROTTERDAM. / MDCCLXXH. Постоји и 11. издање: Torino, Tipogr. Reale, 1773. Затим: PIGMALIONE / OPERA / DEL / CONTE STEFANO ZANNONVICH, / DALMATINO, ACADEMICO &c. &c. / ... / PARIGI, PRESSO FR. AMER. DIDOT. / M. DCC. LXXIII. Од тог дела има и 4. издање: in Ferrara, presso Bernardino Pomatelli Stampatore Arcivescovile.
6. Прва од те две књиге има на насловном листу: OPERE DIVERSE / DEL CONTE / STEFANO DE ZANNOWICH / DALMATINO, ACADEMICO &c. / DEDICATE / AL SIGNOR CONTE ANTONIO / DE ZANNOWICH. / ... / ESATTA EDIZIONE / TOMO PRIMO. / PARIGI, / Presso Fr. Amb. Didot, Stampatore. / M. DCC. LXXJJI. A друга: POESIE / DEL / CONTE STEFANO DE ZANNOWICH / DALMATINO ACADEMICO ec. ec. / ... / ESATTA EDIZIONE. / GINEVRA / E si ritrova a Parigi presso DIDIOT L'AINE Librajo / e stampatore. / Con approvazione e Privilegio del Re. / MDCCLXXIII.

       Прву од те две књиге Opere diverse одаслао је Зановић у свет опремљену властитим портретом, што ће чинити и касније, често; изнад његовог лика исписана је животна девиза његова Scribere iussit veritas (истина налаже да се пише), која, с обзиром на оно што се о њему зна и није баш најприкладније одабрана, или је намерно цинична, а испод, поред имена (conte Stefano Zannowich Dalmatino), стављена je назнака, зачудо не сасвим тачна, да је писац рођен 18. фебруара 1752 (уместо 1751) године.7 Ту књигу посветио је Зановић, с многим изразима синовљевске приврежности и љубави, своме оцу Антуну, тада виђеној личности, патрицију и поседнику у Будви, а само коју годину пре тога трговцу прилично неизвеснога гласа у Венецији, одакле је 1766. чак био и заувек протеран, због сумње, изгледа доказане, да је варао приликом картања. Y тој књизи разноврсног филозофског и књижевног садржаја, у прози и стиховима измешано, и у истовремено издатој књизи Poesie, у којој су само песме, сабрано је све, или безмало све, што је још увек премлади »филозоф« и »песник« из Будве, који је крупним замасима запливао у велики свет, дотле био написао. Језик његов углавном је италијански; али с исто толико лакоће и сигурности, мада знатно ређе, пише он, и пева, и на француском. Текстова на матерњем језику Зановић у својим књигама нема, осим цигла два стиха на уводним странама књиге Opere diverse написана у похвалу њеноме писцу, а који су очигледно састав нашег Будљанина такође; толико су они лоши, можда уз то и веома погрешно штампани, да им се чак ни смисао не може докраја разабрати, али и из њих ипак довољно јасно произлази да то није језик којим он иначе говори. Своја дела Зановић смишља и пише јер га то забавља, затим јер је то нека врста моде у галантном и просвећеном његовом веку, и најзад, јер гори од жеље да се истакне и прослави.

       За мото књиге Opere diverse изабрао је стихове из Вергилијевих Георгика (књ. III, 8; 9) у којима се каже: »И мени покушат треба дић се са земље и славан ићи од уста до уста«. Из сонета који ставља на уводно место, и који приписује неком непознатом свом поштоваоцу, а који је без сумње његов, види се колико је високо он мислио о себи као писцу, или се барем чинио да тако мисли; говори се ту о његовим »прекрасним римама«, »о великом имену« његовом, о тако »ретком и узвишеном његовом духу«, и истиче се да је за њега »отворено поље славе«; нимало скромно, наглашава се на крају како он собом показује да је Аполон дао »и на варварској обали и на пустоме тлу« његове Будве песнике који су њени Данте, Бембо, Каза и њен Торквато Тасо. Није потребно, наравно, Зановића исправљати у овој ствари, јер је и без тога очито да се, као писац није домашио ни близу ступња на коме су били поменути Италијани. Али, с друге стране, његова проза, филозофска, историјско-политичка и књижевна, и његови стихови, ако и нису били бољи, нису зато били ни много гори од онога што се, у већини, издавало, као текућа и стандардна литература, свуда по књижевним и уопште културним средиштима европског XVIII века. Ове књиге, уосталом, писао је сасвим млад човек: расправљајући у њима о човеку и његовој природи, о добру и злу у њему, о васпитању и о моралу, о љубави, о друштву, о поезији, о филозофији, о религији, о свему, речју, што је занимало просвећене и слободне духове његовог века, он и не би могао, све и да му је била намера, да о предметима о којима се међу људима размишљало толико много, и тако често, искаже мисао и реч нову, и оригиналну; није се, међутим, попут већине својих савременика, много ни бринуо да то што говори буде само његово и да представља неко откровење, већ је хтео пре свега да оно што је о животу и човеку видео, доживео, закључио или стекао читањем, каже што духовитије и уопште на начин колико је год могућно привлачнији. Чешће но властите, то су туђе мисли, па и опште идеје епохе, али заоденуте у властито рухо и исказане на сопствени начин.

7. У наведеном раду Stefano Zannovich un aivenluriere dalmata del secolo XVIII... његов аутор Giocchino Zerboni каже, врло прецизно, а очигледно по испису из матичних књига, да је Стјепан Зановић рођен 18. фебруара 1751. од оца Антуна Зановића и мајке Франческе Марковић и да је крштен 28. јула исте године у парохијалној цркви (Св. Ивана Крститеља), којом приликом је добио име Stefano Annibale, док му је кум био Zorzi Balbi, племић и podesta di Budua. Разуме се, та година (1751) важи само уколико жупник у Будви, који је Стјепана крстио, није поштовао венецијански начин бројања година (mos venetus, more veneto), по коме су сви дани јануара и фебруара бројани у претходну годину, па би тако убележени 18. фебруар 1751. био у ствари 18. фебруар 1752. године. Према подацима које је из матичних књига будљанске цркве Св. Ивана, што их је обрадила Љиљана Зеновић, архивист, Антун Зановић пок. Стјепана и Франческа Марковић, кћи капетана Марка Марковића, родитељи Стјепанови, који су венчани 19. новембра 1744, имали су, пре њега, сина Марка, рођеног 16. а крштеног 21. јуна 1745 (седам месеци по њиховом венчању!). Примислава, роћеног 24. јануара 1747, крштеног 1. јануара 1748, првога Стјепана, рођеног 10. фебруара, а крштеног 13. априла 1749 (он је, бесумње, умро убрзо потом). После Стјепана рођена су остала његова браћа: 29. марта 1755. Венцеслав и 1761. у Венецији, Мирослав. Сви они имали су и барем две сестре.

       Више пута је понешто рекао о својој поетици преузимања, имитације, чак и песничке крађе и све то важи уопште за његов списатељски рад. »Песници треба да чине као стари Спартанци — каже он на једном месту, и разјашњава: да краду и да крађу сакривају, да туђе ствари пребоје, а не да их остављају истоветне. Он је мислио, чак — а у томе су са њим били једномишљеници многи у ономе веку, — да та дорада и властито преобликовање туђега и преузетог од других даје овоме природу и одлике самосталнога дела. Y том смислу он је и за монодраму Пигмалион Жан-Жак Русоа, коју је превео и издао и посебно и у оквиру књиге Opere diverse, говорио: »мој Пигмалион«, истичући да је то »славно дело великога духа« настојао да начини »својим под новим песничким обликом идеја«. У другом једном тексту о себи — који је писао сам, а приписао га Русоу — он је тврдио, међутим, да је у ту своју обраду Пигмалиона »увео више љупкости но што би то могли да учине Овидије и Хорације«, показујући и ту колико је његово мишљење о уделу властите поезије и о њеној вредности било високо.

       Сва дела, писана на тај начин и у складу с таквом поетиком, која Зановић уноси у своје две књиге, представљају свога творца, или се он сам тако представља, као филозофа, који упркос својој младости (mia eta giovane), о свакој ствари размишља слободно и критички, одбацујући или оспоравајући »све што није у сагласности са светлошћу разума«; он је човек од духа (uomo di spirito), али исто толико и од разума; он служи, или барем уверава да жели да служи, истини, и у смислу познате речи сатиричара Јувенала (Sat. IV, 91) коју наводи, »истини посвећује живот«, што, признати ваља, звучи бар неуверљиво, ако не и шаљиво, када се има у виду колико је крупну улогу у животу његовоме имала лаж. Као песник, он је знао да песници говоре неистину, већ по природи свога посла, и спомињао је да им је због тога Платон одрекао гостопримство у својој републици; и о себи је признавао да као »песник који се рађа«, на хартији слика »ствари које су далеко од истине и разума«, али је знао и за лепоту лажи, то јест колико је она лепа, како пролази равноправно са истином, »када је часна«. Само што он то мешање истине и лажи није задржавао само за поезију, већ га је уносио и у живот, чак и превише и не гледајући да његове лажи остану часне.

       Подједнако је Зановић био и човек срца »осетљивог, и које је љубитељ човечанства«, коме би желео да помогне да дође до среће. Није ни безбожник, ни либертин, већ просвећени верник, умерен и толерантан у свему. Као човек осећања, углађеног поступања и господственог опхођења у највишем смислу речи, он верује чврсто да је васпитање, о коме пише и у књигу ставља цео један оглед, једна од најнеопходнијих ствари у људском друштву, »а када је оно запуштено, настају варварство мисли и простога осећања: — Црногорци су због тога свирепи«. Овај оглед уједно је и највиши израз захвалности властитим родитељима и љубави за њих, што су му, по његовом сведочењу, дали управо такво васпитање, од најбоље врсте и од највишег реда; мисли које је у овај оглед унео у ствари су по њему начела која је својевремено сазнавао од свога оца.

       Понајвише су произишле из тог финог међусобног саобраћања људи XVIII века, и његов су израз махом, Зановићеве песме, од свих врста које су онда у моди, сонета, канцона и канцонета, кантата, мадригала, анакреонтика и »ненија по грчкоме узору«. За поједине од њих каже се да се певају уз пратњу ондашњих музичких инструмената: цитре, flauto-traverso, viola d'amore, а гдекад се спомињу и њихови композитори, најчешће онда славни опат Квирино Гаспарини. Из напомена којима Зановић пропраћа њихове текстове може се дознати да су настајале у посебним тренуцима и приликама његовога живота, и у многим градовима у које су песника одводиле судбина, немирна ћуд његова, или пак гола и тешка нужда, а то су Париз, Лион и Марсеј, Кале и Довер, Лондон и друга места по Енглеској, Торино, Бенова, Фиренца, Рим, и Напуљ у Италији. Махом су пригодне, упућене као песников дубоки поклон или галантна похвала песницима, филозофима и другим славним људима (Русоу, Волтеру, Даламберу, Мармонтелу) или о њима (Поп), владарима и другим моћницима, лепим дамама и гласовитим певачицама, градовима и републикама, Сплиту, Дубровнику, Венецији, родној песниковој Будви. У два маха песник се осмелио на покушај да у »слатки италијански говор« преноси лирику библијских псалама, од којих је један био знаменити De profundis. Најпосле, а за песника XVIII века у ствари најприродније, Зановић је у обе своје књиге унео и више љубавних песама. Неке од њих само су онда уобичајена салонска удварања лепотицама, гдекад узетим и скупно, као дамама Бенове, на пример, а неке су имале да буду искази о личној љубави, једном према некој Клори, други пут према »лепој«, »љубазној« и »дражесној« Леонили — имена су, разуме се, измишљена и »песничка« — и о болу нашег гиздавог »кнеза« од Будве што његова љубав није узвраћена. Иако је ту непознату Леонилу, и читаоце, а и себе сама, уверавао да је за њега она исто што и Лаура за Петрарку, Беатриче за Дантеа, а Елеонора за Таса, и да ће он о њој певати као што су ти песници певали о својим »госпама«, све је заиста било друкчије: нити је Леонила била што су биле те даме, нити је Зановић био што су ти песници били, нити су се пак осећања његова могла мерити с осећањима њиховим, ни по дубини, ни по искрености, па како би онда поезија која је из свега тога настајала могла бити друго до уобичајена и конвенционална, само духа и лепих, ласкавих речи пуна, али и на општим местима заснована и у суштини неозбиљна, као и све друге друштвене игре ондашњег размаженог и извештаченог, а веома префињеног и углађеног човека?!

       О свом одласку у Будву Зановић је говорио у више махова, и на разним местима књига Opere diverse и Poesie; тај одлазак његов не би, према томе, морао бити изнуђен, нити у једном часу представљати једини излаз. Он је можда само убрзан неким скандалом који је у Риму имао Зановић с језуитима, и из »кога је проистекла велика незгода, а изгледа и срамота за кнеза« из Будве. Иначе, још у огледу о васпитању он је изрицао наду да ће на повратку у родитељски дом, који је смерао, блажено и срећно живети у миру и задовољствима летњиковца у Бабиндону (Бабиндолу), који је његов отац уредио, и оплеменио, између осталога и својим смислом за градитељство. Затим, у канцонети Одлазак аутора из Италије за Далмацију, која се певала уз цитру на музику »славног Гаспаринија«, опраштао се од тада вољене жене назване Клори, јадикујући да му је сада »свака нада мртва« и да га »авај, судбина одводи у Далмацију«, али како ће и на родној обали, у Будви, »прастароме граду и славном морском пристаништу«, чувати спомен на њу. Најзад, у сонету о свом повратку у Будву, он је, додуше, не до краја јасно, говорио о свом, ваљда новом, повратку у »љубљену отаџбину«, по навршетку једне године, и да ће сада у Будви бити његово боравиште »мада га под другим небом очекује друга судбина«, а у напомени је дописивао да у родни крај одлази из Италије »једино да би поново видео своје родитеље«.

       Ко зна да није за то имао и неки други разлог, можда и битнији. Јер није свакако без веће невоље, ако није и то још једна од многих ћудљивих његових игара, вест која се фебруара 1774. појавила — а постарао се за то извесно он сам — у онда угледном »Giornale enciclopedico« из Виченце да је Зановић умро у Келну, с напоменом да учени свет мора да прежали прерани губитак »ваљаног и вредног песника и писца«. Била је то прва лажна најава његове смрти — а и доцније ће их бити још — па ће у складу с тим на неким његовим књигама штампаним потом стајати ознака да садрже посмртна песникова дела.8

       Како се по свему чини, у то време када је свету објављивао своју рану смрт, живео је Зановић, склоњен и у сигурности своје Будве. Не зна се много, ни сасвим поуздано, шта је он тада тамо чинио, и куда је све отуда одлазио. Сигурно је да је из Будве једном на кратко ишао у Италију, да би се тамо нашао с богатим пољским кнезом и палатином Вилне Карлом Рађивилом (Radziwill), који je као противник пољског краља Станислава Аугуста ковао разне планове, и снивао чак да и сам заседне на пољски престо, надајући се подршци и од самога султана. Идући за том намером, и радећи на њеном остварењу, Рађивил је стигао у Италију, а одатле, заправо из Венеције, кренуо је на исток, ка Цариграду, али преко Дубровника. Са собом је водио велику свиту, у којој је, изгледа, био и Зановић, вазда близак људима ове врсте и оваквих планова, а нашла се ту и гласовита пустоловка онога времена, прозвана сасвим неосновано, кнегиња Тараканова, а која се издавала, још неоснованије, за кћер руске царице Јелисавете. То чудно и шарено друштво сјатило се одједном у Дубровник. Власти дубровачке, из обзира према угледном Пољаку, указале су им уобичајене почасти и пажњу, али су их, што је такође у складу с прастарим обичајима, окружили подозрењем и брижно надзирали. Када су се очекивања кнеза Рађивила показала нестварним, друштво се распршило и напустило Дубровник; Зановић се тада поново обрео у Будви. Претпоставља се, истина без неког чвршћег ослонца, да је и Рађивил у једном часу тог свог боравка на нашим обалама долазио с њим у Будву и да је чак гостовао у његовом дому.9 Из Будве је Зановић одлазио и у Црну Гору, и тада је имао прилике да се види, и да буде заједно, с млађим архимандритом Петром, ако њихови први сусрети нису били и раније, у Будви. Црна Гора је тада била сва у врењу и у великој пометњи после неочекиване смрти Шћепана Малога; владика Сава тада је поново долазио до некадашњег свог утицаја и раније слободе. Свој боравак и своје деловање у Црној Гори у те дане Зановић је у многим подробностима описао у својој књизи о Шћепану Малом — боље рећи о Шћепану Малом и о себи самоме — коју је десет година доцније пустио у свет и која је тада изишла на француском језику и у више издања, а била је и преведена на италијански.10 Та књига је пуна произвољног и сваковрсних творевина разигране Зановићеве маште; како би јој се могло веровати стога и у оним деловима њеним у којима је реч о тадашњем боравку младога Будљанина — није имао онда ни пуне двадесет три године! — међу Црногорцима? По тој његовој причи, владика Сава и главари дочекали су га с много пажње и крајње пријазно: владика је добро познавао његову породицу, и то од рођења његовог прадеде. Он се »удостојио да га у својој резиденцији у Стањевићима и на Цетињу служи властитим рукама и у присутности целога двора за трпезом припремљеном, само за њега, на масти, јер патријарх и сви његови калуђери преко целе године једу искључиво на уљу«. Владика је Зановићу омогућио да упозна и испита Црну Гору, а дао му је и пратњу, у којој је био и нећак његов архимандрит Петар. Још више од тога, показао му је свој архив и ризницу, које је скривао од других, а упутио га је и у највише политичке и државне тајне. И као врхунац свега, понудио му је стари владика да остане у Црној Гори и да јој помогне да поврати и учврсти ред и мир који је Шћепан Мали пореметио. Своје читаоце Зановић је уверавао да тада, онако млад и понет, немирнога духа и жељан велике позорнице за своје деловање, није искористио прилику. Он се носио мишљу да оде на двор руске црице Катарине II »највеличанственије и најпросвећеније, највише философске и најмоћније од свих, које је Север имао од стварања света«, како је писао, и не на једном месту, у својим књигама. Владика Сава и црногорски главари сложили су се, према Зановићевој причи, с његовим одласком у Русију, дали су му најшира овлашћења и грамате, узели су и велики зајам од Венеције за трошкове пута и одаслали га у Русију, с пратњом у којој је био и архимандрит Петар. Цела та Зановићева прича, у којој има и понечег тачног, испуњена је без сумње и многим његовим измишљањима: нарочито звучи сасвим невероватно да су ra Црногорци изабрали тада за опуномоћеног свог представника у Русији, и чак — ништа мање — за поглавара своје државе. Ту своју фантастичну причу понављао је Зановић, с местимичним варијацијама и допунама и у разним приликама доцније. Тако је у једном писму краљу Фридриху II, из Берлина 1776. износио да се тада и »користио, за неко време, незнањем и лаковерношћу једног варварског народа и да се наметнуо за главара читаве једне зeмљe«.11 У глави Зановићевој тада су се зачеле и неке друге чудновате замисли, на којима је истрајавао дуже или краће, и са више или мање доследности. Њима је мењао не само име, већ и сам свој идентитет, а биле су му оне потребне да заметне неке трагове и да заигра у новим улогама које је себи намењивао. По једној, Шћепан Мали није оног трагичног дана убијен, 'као што у ствари јесте, већ је смрт која је била намењена њему стигла његовога убицу; а тај Шћепан Мали уистину је, и од почетка је био, Стјепан Зановић главом. Први пут ће ту скроз невероватну причу Зановић изнети у писму краљу Фридриху II упућеном 1776. за његовога боравка у Берлину.12 Друга његова замисао из тих дана, која је и продужење и даље развијање оне прве, и код које је остао до краја живота, потписујући у том смислу и своје следеће књиге, била је да је он правим именом Стјепан — Ханибал Кастриота, једанаести праунук гласовитог Ђорђа Кастриота Скендербега и потомак династије Црнојевића, кнез Арбаније и господар Бабиндола, бег Горњег брда Црне Горе.

8. М. Вrеуеr, Antun conte Zanović i wegovi sinovi..., стр. 53.
9. О боравку кнеза Раћивила у Дубровнику видети нав. дело Mirka Вrеуеrа Antun conte Zanović i njegovi sinovi, стр. 52—53, и, нарочито: Jorjo Tadić, Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik, 1939, стр. 305-308.
10. Наслов једнога од њених издања: STIEPAN - MALI / C'EST - А - DIRE / ETIENNE - PETIT / ou / STEFANO-PICCO-LO / LE PSEUDO / PIERRE III / EMPEREUR DE RUSSIE, / Qui parut dans le Grand-Duche de MON- / TENEGRO, situe entre la MER - EGEE, / L'ALBANIE TURQUE & le GOLFE / ADRIATIQUE, en 1767, 1768 & 1769 (...) CINO.UIEME EDITION / A / Mangalor For-teresse da Nabab Hyder-Haly, sur les Cotes du Malabar / [Vienne?] M.DCC. LXXXIV. Никола Петровић, Оглед француске библиографије о Србима и Хрватима 1554—1900, Београд, С. К. Академија, 1900, стр. 19. наводи међутим издање: Zannovich Stefano Le fameux Pierre III, Empereur de Russie, ou Stiepan mali, s'est — a — dire Stefano picolo, qui parut dans le duche de Montenegro, situe entre la mer Egec, PAlbanie turque et le golfe adriatique en 1767, 1768, et 1769. Londres, 1784, in-8. Чува ce, у Италији, и један превод тог дела на италијански језик (Stiepan - Mali II Pseudo Pietro III. Impe-rator della Russia), који je, како ce чини, Зановићев аутограф и у коме има делова који не долазе у штампаним верзијама. Цело ово дело превела је, под насловом Шћепан Мали то јест Etienne Pelil или Stefano Piccolo лажни Петар III руски цар, Радмила Недељковић и тај је превод штампан у часопису Стварање, ХХХIII, 1978, 10, стр. 1363—1388, с уводом Ратка Ђуровића Стјепан Зановић и његов »Шћепан Мали« (1784) на стр. 1347—1362.
11. М. Вrеуеr, Наведено дело, стр. 41.
12. Исто, стр. 41.

       У време овог Зановићевог живљења у Будви, тако мало познатог безмало у свему, и то можда више због недовољних вести и сигурних података о њему, него због тајновитости саме ствари, имали су свој почетак први одласци Петра Петровића Његоша у страни свет, који су премашали међе Боке Которске и знатно размакли његова духовна обзорја и знања о животу и људима, а исто тако и о политици и о историји. У кругу око владике Саве, у коме је био и млади архимандрит Петар Петровић, а криомице од ондашњег »гувернадура« Радоњића, смишљен је подухват управљен према Русији, у коме је неког, и неколиког, удела, могао имати заиста Стјепан Зановић, ако баш и није, како је сам представљао, био њен зачетник; са друге стране зна се добро, иначе, да је стари владика гајио јака подозрења у њега већ онда. Свакако, средином 1775. године, једна црногорска делегација, којој је на челу био архимандрит Петар, а не Зановић, и у којој су, поред Зановића, били још један калуђер из Црне Горе, синовац владике Саве по имену Василије Ивановић, и тадашњи парох православне цркве у Будви Никола Давидовић, кренула је за Дубровник, одакле је имала да продужи за Ријеку и Беч, а затим даље, све до Русије.13 Циљ је био да се у Русији измоли да поново почне да тече помоћ Црној Гори, њеним црквама и владикама њеним, одређена одавно и царским граматама утврђена, али која је од појаве Шћепана Малог ускраћена. У Дубровнику је делегацију сачекао и око њеног се укрцавања у брод за Трст побринуо Мирослав Зановић, најмлаћи брат Стјепанов, што показује такође да су Зановићи заиста имали виднога удела у целој овој ствари. Ту је архимандрит Петар дочекан лепо и са поштовањем, па је владика Сава осетио потребу да се, 25. јула 1775. нарочитим писмом захвали на свему томе дубровачком кнезу.14 Ову црногорску мисију, која је започела тако добро, чекали су при њеним даљим корацима, сами неуспеси, па се и окончала она сасвим неславно. У Бечу је нису примиле одлучујуће аустријске личности, а руски посланик, ускратио им је пасоше за Русију: међу самим плановима делегације којима су се у Бечу придружили и неки други Бокељи, касније познати по својим подухватима сумњиве политичке и моралне вредности, настале су, изгледа, размирице, па се и Зановић — да ли као њихова жртва, или из других неких разлога — нашао изван ње. Ни архимандрит Петар Петровић, нити пак Зановић, нису хтели да одустану олако, само је свако продужио на свој начин. Архимандрит Петар је из Беча, 26. августа 1775. јављао стрицу и владици Сави, кратко и недовољно одређено, да се они ипак упућују ка Русији, мада је, шире и јасније, говорио о многим тешкоћама и препрекама с којима су се сусрели или су их оне чекале: да су »ова садашња путовања врло тешка«, да им нису дати пасоши, да је »све скупо«, да су се у Русији промениле прилике, јер је Орлов »изгубио ону своју првашњу моћ«, а на његово место дошао је Потемкин, и да се ни од аустријског двора не треба сада надати »никаквој ствари«.15

       А Зановић је — да ли што је ко зна због чега био принуђен да напусти Беч, да ли разишавши се тада с Црногорцима — отишао у Пољску, где је неко време живео на великој нози и у високом друштву, под моћном заштитом и у окриљу грофа Михајла Огинског, великог хетмана литавског, који је на њега потрошио доста својих новаца. Приближио се тесно у то време вођама такозване Конфедерације Барске, а помишљао је, сновао неке основе и гајио наде, да ће постати ништа мање до краљ Пољске, и у том погледу добијао и извесна обећања, потпуно нестварна, као што су биле и његове наде.

       Убрзо је, међутим, прешао у Дрезден, престони град ондашње саксонске државе, где је такође знао да нађе пријатеље и благонаклоне заштитнике. Y Дрездену је 1775. штампао књигу коју је, мада и жив и здрав, назвао Opere postume (Посмртна дела). Ту окупљена његова »посмртна« дела чине песме, махом пригодне али и љубавне, писма царици Катарини II или разним угледницима, филозофима и песницима, с рефлексијама о морално-политичким предметима и једно дуго и необично писмо управљено, можда уистину, а можда и само тобоже, рабину синагоге у Цариграду Авраму Левију, с доста чудним, намерно циничним и отворено пркосним размишљањима о свету и људима.

13. Глигор Сганојевић, Црна Гора пpeд стварање државе 1773—1796, Београд, стр. 24—26; Исти, Историја Црне Горе III, 1, стр. 400.
14. Цело писмо, којим се владика Сава захваљује »за дочекиште и стиму« коју су Дубровчани »учинили« његовом синовцу у њиховом граду (»у ваш славни град Дубровник«) вид. у: Јевто Миловић, Зборник докумената за историју Црне Горе (1685—1782), Цетиње, 1956, стр. 330.
15. Ово писмо, преведено на италијански, достављено је 21. децембра 1775. средишним млетачким властима из Котора, а нађенo је у хартијама државних инквизитора у Венецији; у преводу на наш језик донето је у нав. делу Црна Гора пред стварање државе Глигора Станојевића, стр. 25.

       Из Дрездена се он, исте 1775, али 15. септембра, обратио писмом министру и државном секретару Русије кнезу Потемкину,16 залажући се за Црногорце и за једно њихово изасланство, за које је веровао да је у међувремену приспело у Москву и да је већ саслушано, али говорећи веома много, и на свој познати и разметљиви начин, и о себи и себи у прилог. Већ почетне речи писма сасвим су у томе тону: »Ако вам је моја особа непозната, моје име то сигурно неће бити.« И много шта друго што затим следи на истој је линији. Спомињао је Зановић да га кнез Орлов добро познаје, а истицао је и уверење да је архимандрит Петар у Русији изнео барем део историје његових страшних животних догађаја. Црногорци који су свесни да су због фанатизма са којим су за свога цара признали Шћепана Малога, лажнога Петра III, изгубили у Русији скоро сав кредит, изабрали су у тајности њега за свога опуномоћеника на двору у Петрограду, и послали га тамо у пратњи архимандрита Петровића и у друштву са осталим. Он је тај подухват прихватио знајући »доброчинитељске склоности« и царице Катарине и кнеза Потемкина, »са смелошћу која приличи ономе који има само двадесет четири године«. Приповедао је затим Зановић како је уз хиљаду тешкоћа и с муком стигао до Беча, а како одатле, »да ли по вољи привиђења или по божјој казни«, није могао наставити за Москву. Као разлоге за то наводио је, неодређено и пропуштајући да назначи са чије све стране, »раздор, занетост и интерес«. Али душа архимандрита Петра, упркос његовој неупућености у политику, заслуживала је, по Зановићевим речима у овом писму, да им он, са своје стране, помогне и да за њих измоли доброчинства која су и цркви и црногорским личностима претходници царице Катарине чинили почев од времена Петра Великога. Овај православни свет (»ови Грци«, каже Зановић), који потичу из најварварскијег ћошка света, лишени сваког политичког знања, неуки у понашању, али потребити помоћи, »долазе на двор уверени у заштиту Највеће жене света« и подстакнути Зановићевим »амбициозним и речитим обећањима«. Црногорци имају и не малих ратничких заслуга, због којих су помоћи достојни. Последњи рат с Турцима под Шћепаном Малим водили су с толиком срчаношћу, да Зановић може да Потемкина увери да би сада, »да је кнез Алексеј Орлов дошао (како је обећао) у Црну Гору, уместо што је отишао у Мореју, сва Албанија и блажена покрајина Зета, старо уточиште краљева Србије, били под слатком владавином Катарине Друге«. Наглашавајући да говори само оно што га надахњују дужност и истина и да остављајући по страни властите интересе, тражи милосрђе за друге, Зановић је упозоравао на другу и посебну страну са које је он лично заинтересован да Црногорце »не остави благотворна рука руске величине«. »Ако се то деси, уверавао је, остаће жртва он сам, јер ће се они тада »расрђени, очајни и лишени свега осим освете, бацити наоружани на поседе његове породице и против малобројних сељака и села њихових, и опљачкаће их до голе коже, да би оденули себе саме«. Ове приче, далеке од сваке стварности, Зановић је стављао у ово своје обраћање Потемкину, не би ли оно звучало уверљивије. У исту сврху уплео је он одмах затим и свога оца. Тај отац његов, који је, по њему, био »човек мудар и у читавом народу познат као заштитник мира, чувар закона и неподмитљиви судија, како у јавним, тако и у приватним стварима«, »никаквог знања није имао у свему »што је његов син, из личне амбиције, учинио у Црној Гори«, а ипак ће страдати од разочараних и разбеснелих Црногораца, ако се на њих Потемкин не буде смиловао и ако им не би подарио што они траже. Своју страсну и одвећ распричану речитост ко зна у коме би правцу Зановић упутио да је нешто у том тренутку знао да се архимандрит Петар, без потребних пасоша и без изгледа и наде, није оставио мисли на одлазак у Русију, и да је из Беча окренуо пут Црне Горе. Зановић је, међутим, у Дрездену наставио да сања како ће они заједно отићи у Русију, на поклоњење моћној царици, којој је он певао песме, славио је у другим, и многим, списима и упућивао јој писма, без сумње имагинарна, испуњена тананим филозофским размишљањима, и која је одмах штампао у својим књигама.

       У Дрездену му нису цветале руже. Из Париза су стигле на његов рачун оптужбе тамошњег млетачког амбасадора Моченига да је, као и његов брат Примислав, опасан коцкар и варалица, да се лажно представља као млетачки племић, и да га, напротив, свуда на млетачкој земљи, где се год појави, чека затвор. За тренутак Зановић је, вештом и уверљивом одбраном, отклонио опасност, али му је излазак из штампе књиге Lettere turche (Турска писма, 1776) прибавио нове невоље, а коначно и изгнанство из Дрездена.17

16. Копију Зановићевог писма на италијанском језику (Copie d'une Lettre du Compte Stefano di Zannowich au Prince Potemkin, Ministre et Secretaire d'Etat, de Dresde, le 15 7bre 1775) нашао je у Архиву Министарства иностраних дела у Москви (фонд Сношения России с Черногорцеи, д, 19, 1. 3—5), Растислав Петровић, и у преводу на наш језик објавио је према њој то писмо у »Политици" 15. априла 1983. у чланку под насловом Непознато писмо Шћепана Малог.
17. LETTERE TURCHE / RACCOLTE Е STAMPATE / DA STIEPAN PASTOR - / VECCHIO. / ... / CONSTANTINOPOLI. 1776.

       Писма су то која пише неки измишљени Осман, а то је управо Зановић; њих је »скупио и штампао« тобожњи Стјепан Паштровић (Stiepan Pastorvecchio), што је Зановић опет; и то није било нигде друге до у Цариграду, док се десило у ствари у Дрездену. Y веку у коме је, почев од Персијских писма Монтескијеових, владао укус за источњачку егзотику, али и за овакве мистификације, Турска писма, која су управо такав утисак остављала, дочекана су са занимањем. Она су пажњу привлачила духовитим и проницавим запажањима човека који се представљао као слободумни »филозоф« понегде реским и безобзирним, обично лаким и забавним, о многим и славним европским градовима (од Рима, Париза и Беча, до Напуља, Лајпцига и Петрограда) или о старим и новим државама (Венецији, Дубровнику, Полхкој, Пруској, Саксонији) и о животу, приликама, политичким државним и друштвеним, и о људима у њима. Интересовање сваке врсте везивала су за себе и писма, било стварна, и уметана покаткад с индискрецијом, која је наш Бокељ слао неким најгласовитијим људима епохе, било тобожња, која је Зановић измишљао. Не треба се чудити онда што је ова књига, с тако привлачним својствима, одмах преведена и штампана на француском (Лајпциг, 1777) и немачком језику (Берлин, 1777), ако се и за то није побринуо, као што изгледа, опет сам њен писац.18

       Протериван неславно, као овога пута из Дрездена, неуморни Зановић, упућивао се сместа, и све дрскије, на друге стране, где још није бивао или је веровао да су му греси пали у заборав, уз пут присвајајући титуле, све нестварније, показујући крупне претензије, све нескромније, и објављујући под лажним именима своје књиге, све необичније. Y Берлину, у који је стигао у лето 1776, а из кога је био принућен да бежи већ крајем исте године, покушао је најпре да се приближи Фридриху II упућујући му један луди меморандум, с најфантастичнијим бајкама о себи и своме пореклу, и излазећи и лично пред цара, који га је одмах прозрео, и то му је, без обзира, и дао на знање. А када је на тој страни доживео неуспех, успео је да за себе придобије безмало безрезерве наклоност и поверење и лаким уживањима склоног престолонаследника, а доцнијег краља Фридриха Виљема II, који ће већ имати прилике да скупим новцем плати ту своју лаковерност.

       У својим тумарањима Европом у те године, када је час у главним градовима појединих немачких држава, час у Пољској, час опет негде сасвим другде, није он могао никако заобићи ни Беч. Већ у својој књизи Lettere turche он је показао како добро познаје тај град и с којом се лакоћом сналази у њему, као и с којим се све, и каквим, људима од угледа и моћи, у политици, у високом друштву или у култури, он зна или им је чак врло близак.19 Није ни он — а и чудо би било да јесте — мимоишао мутне договоре око испоручивања наших људи — он је говорио: својих, јер претевдовао је да су му то поданици — страним дворовима, за војску и ратове. Али у Бечу су за њега повремено настајале неповољне прилике или их је он сам стварао, просто изазивајући своју судбину. Тако је почетком 1778. у Дубровнику отпужен да је начинио лажне печате те малене и старе републике наше,20 а имао је смелости да у исти мах, 15. јануара, упути тамо једно дугачко писмо, у коме је тај град-републику називао »последњим склоништем далматинске слободе« и саветовао му је, да »у овим претешким временима када је мудра политика по вредности равна армији«, изабере неку знамениту, мудру и искусну личност, од крупног угледа и високих веза — а више је него очигледно да је та личност требало да буде управо он — која би била заступник и одбрана слободе те Републике, на двору у Берлину и на ономе у Бечу.

18. За издања на француском (Lettres Turques, Leipzig, 1777) и на немачком језику (Tiirkische Briefe des Prinzen v. Montenegro, Berlin, 1777), вид. Вrеуеr, M., Antun conte Zanović i njegovi sinovi, стр. 156, и Напомене u објашњења у овој књизи.
19. Тако, нпр. у том делу говори о уређењу Беча, о цару Јосипу II, о првом министру Кауницу, о песнику Пиетру Метастазију, који је тада живео у Бечу и с којим је он, према својим речима, био у пријатељству.
20. О томе своју владу обавештава исцрпно њен бечки агент Себастијан Ајала (Ayala); највише је о томе речи у његовом писму од 11. септембра 1779.

       »Већ дуже времена, каже он с толико лицемерја, да изгледа као да се шали, главна је моја страст љубав према врлини и истини; филозофија која ми је уздигла и учврстила душу служи ми као компас у друштву и води ме увек верног у осећању мудрости и правде«.21 У Бечу је, међутим, он пао у сасвим ниско, када је, због нечега, бачен у оковима у затвор, из кога је, истина, убрзо пуштен, по наредби царевој и на заузимање, како се мисли, неке анонимне даме.

       Отада, па годинама затим, и непрекидно, Стјепан Зановић мења поднебља, тражећи оно које ће за њега бити повољније, и земље и градове широм Европе, у којима би могао да живи на свој начин, дуже или краће, већ према приликама. Та поднебља, и те земље и градове, мења он тако брзо и толико често каткада по својој и иначе неспокојној ћуди, а каткада опет притеран љутом нуждом, па и по неопозивим налазима моћних, чак и са »заштитом« која му се намеће и када је не жели све док не стигне до границе. Притом он сваки час мења улоге које игра, или које барем покушава да одигра, уз опште дивљење једном, или пак праћен (и испраћен!) поругом и презиром, полицијским прогонима и затворима, малоне с проклетством, други пут. То су улоге филозофа и писца, који путује светом да у њему учи или да шири идеје до којих му је стало, љубавника и ловца на женска срца, особито ако она припадају дамама из највишег друштва, војвоткињама, принцезама, кнегињама, које су лепе и шармантне, разуме се, али које не морају бити младе, а могу бити баш и у годинама, и које су обавезно богате; затим су то, и понекад, улоге тајанствених пустолова или опасних коцкара, који вешто, брзо и сигурно рукују картама, и који умеју да нађу оне које су праве и најјаче, и када им срећа њих и не додели; најчешће су то међутим улоге принчева најславнијег порекла и најзвучнијих титула, избеглих, због разних неприлика, из своје отаџбине, али који су на путу да се у њих врате, јер их тамо чекају њихови престоли и круне, и верни поданици, који их изгледају као своје спасиоце и владаре; не устеже се наш Будљанин ни од тога да понекад заигра и улогу смерног и побожног испосника и пустињака, избеглог из грешнога света, да би се у тишини и самоћи молио за општи спас и за своју душу, или да би чинио добра ближњима и на њих просипао дарове свога великога милосрђа. Све те многобројне улоге свога немирнога и непрестано променљивог живота Зановић игра на разним позорницама света, под најразличнијим, и обично измишљеним, именима, и у сваковрсним костимима, који, међутим, обавезно морају бити што раскошнији, или што необичнији, а у сваком случају што упадљивији. Док његове улоге имају срећан ток, Зановића у своје дворце примају кнежеви, принчеви и други великаши, који га узимају озбиљно, који су му заштитници и мецене, а гдекада и жртве, с којима проводи срећне тренутке на гозбама, по салонима, у лову, и с којима заснива политичке планове, чијим се женама удвара, а понекад иде у томе и много више и знатно даље, и који му плаћају рачуне или спасавају ra из затвора или од гоњења; примају га владари и престолонаследници, и он је виђени гост у њиховим дворовима или за њиховим столом, док не стигну упозорења њихових посланика са стране или полицијских службеника ког куће; одседа негде у скупим хотелима или монденским летовалиштима, све док једнога дана не установи, или док не установе други, да он нема новца да плати трошкове свога боравка, па стога апартмане напушта кришом, остављајући своју злехуду имовину као противвредност, или када пропусти да то учини на време, повериоци га стављају у затвор, где остаје све док неко за њега не намири дугове, или док му који случај не донесе очекивани спас. Свуда налази славне људе — филозофе, песнике, музичаре, сликаре, — који му постају пријатељи, или чијим се пријатељством он потом размеће, чија писма, права или измшљена, после показује или чак штампа, којима посвећује своје књиге или упућује писма.

21. То дуго писмо Стјепана Зановића, на италијанском језику и са датумом: Беч, 15. јануара 1778, налази се у дубровачком архиву (Prepiska18 157. 3196/ br.21)

       Презанимљиви филм његовог узбудљивог живота одвија се вртоглавом брзином, и са сталним променама сцене. За само пет година после његовог неславног напуштања Беча, он их је изменио безброј. Крајем 1778, тако, он велелепно примљен у граду Цвајбрикен (Zweibrucken), престоници малене немачке државице Пфалц-Цвајбрикен (Pfalz-Zweibrucken), ако се о томе сме судити према сведочењу сликара Манлиха (Mannlich), који је тада такође тамо; али је то трајало само до часа када је у град дошао за wега фатални допис председника владе, где се казује да се он лажно издаје за потомка Скендербега и Шћепана Малога, али да је у ствари »бесрамни авантуриста« и варалица који је другде протериван; да га је у Постдаму примио краљ Фридрих II, али да је потом сазнао праву истину о њему; да он индискретно штампа писма која је добио од високих личности; да је у Берлину био један дан у затвору, одакле га је избавила нека пољска грофица. Одмах су га власти у Цвајбрикену ухапсиле, држан је он неколико дана у кућном притвору, а онда је протеран из мале земље, која му је дотле указивала све части. Одлазећи одатле, пустио је Зановић вест у новинама да је изненада умро и да га је смрт стигла »под ведрим небом, насред пута, када га је прека судбина његова гањала од немила до недрага«. Вест је, наравно била лажна, као и она из 1774, коју је сам Зановић послао у »Енциклопедијски журнал Виченце« (Giornale enciclopedico di Vicenza). После тог пораза, Зановић путује — боље речено: тумара, или речено још боље; потуца се, Алзас Лореном, кријући се под разним именима (Bellini, Cernoevich, Babindon). Стиже некако до Рима, као смерни калуђер Варта, који је ту дошао да испуни неки свој побожни завет. Али брзо мења првобитни лик: сада је то пребогато одевени кнез, у двадесет седмој години, стасит и задивљујуће лепоте, који својим шармом, постојаним и префињеним удварањем, господским манирима, брзо осваја гласовиту енглеску војвоткињу Кингстон (Elisabeth Chudleigh Kingston), најшире познату по њеној лепоти, некадашњој, али сачуваној још увек — иако јој је педесет шест година, — по њеном необичном начину живота, у много чему изван сваке границе реда и морала, и који иде чак и до опште саблазни и скандала, по њеном богатству исто тако, и по угледу не мањом, тако да је и у Риму, као у својој Енглеској, она у највишем друштву, а у кући њеној посећује је чак и папа. С војвоткињом, коју је потпуно опчинио, Зановић одлази и у Русију, где их, сјајно и сасвим како то доликује рангу славне војвоткиње, прима царица Катарина, која том приликом Зановићу додељује часно и високо звање козачког хетмана. Из Русије, овај пар љубавника — а војвоткиња је чак неко време склона и да се уда за пустолова са јадранске обале — одлази у Париз. Војвоткиња купује један стари замак близу Фонтенблоа, где са Зановићем проводи свакојаке тренутке љубави, док је он, из неких разлога, не напусти и одлети даље за својом субином. Потом је наш лутајући витез у Холандији, у Гренингену (Groningen), у пратњи неког »каваљера од Клерморана« (chevalier de Clairmorrant), кога нико не
зна и који је то за шта се издаје онолико колико је то и Зановић. На захтев гостионичара, код кога је
одсео, а коме није имао чиме да плати високи рачун, он је ухапшен, и у затвору је остао пуна три месеца, а остао би и дуже, да се градски већник Фокенс (Fockens), који је срећом дошао у посету затворима, није гануо над несрећом »кнеза од Албаније«, у шта је истински поверовао, и није широко одрешио кесу, дајући Зановићу на зајам позамашну своту новаца. Пут је нашег Будљанина потом водио према Немачкој, и одвео га је у Дрезден, одакле га је престолонаследник, за кога је још увек био уверен да му је високи покровитељ, чак и пријатељ — и који му се неко време обраћао речима »мој принче« (mon prinсе) — није упутио у Пољску и Литву, пријатељима и савезницима у опозицији пољском краљу Станиславу Поњатовском, кнежевима Огињским, Красињским, Потоцким, Рађивилу, Вјеловском. Из Потсдама међутим Зановића је пут одвео у Холандију, у Хаг, где је одавно имао послове с неким трговцима, које је скупа са братом Примиславом једно време успешно вукао за нос, док они нису коначно прогледали, и са чијом ће владом тек имати посла доцније, што га је све и довело до неизбежног и фаталног краја. У Хагу су га, ако се сме веровати једном његовом писму, управљеном оцу Антону у Будву, 15. октобра 1780, најлепше примили кнез Оранжа и Насауа (d'Orange et Nassau) и његова супруга кнегиња Вилхелмина, сестра пруског наследннка престола Фридриха Виљема, његовог »вазда сталнога заштитника«. Из Холандије, где је имао свакојаких дана, као уосталом и свуда, Зановић је отишао у Белгију, где је нашао начина да се приближи, али и да се заиста допадне, гласовитом војсковођи, државнику и писцу кнезу де Лињ (de Ligne), који га је прихватио доиста грансењерски и указао му срдачно гостопримство у дворцу Beloeil. Све време које му је преостало од гозби, лова и ноћних излета по језерима чаробно осветљаваним раскошном илуминацијом, Зановић је проводио у пребогатој кнежевој библиотеци, где је по старим и ретким издањима тражио грађу за своје књиге, које је журно писао, а неке од њих и штампао у штампарији коју је баснословно богати кнез де Лињ овде имао такође. Ти дани непомућене среће за Зановића су истекли онога часа када је кнезу стигао позив из Беча, где је његово присуство било хитно и преко потребно због опасности која је одједном држави аустријској запретила. Принуђен да некуда оде, Зановић се одлучује за славно купалиште Спа, где се скупља богати свет, у коме се он креће под загонетним именом М. de Ваbilon. Али кад се тамо нађе толико без новца да није у стању да плати трошкове боравка у скупоценом хотелу Imperial, где је одсео, он у згодном часу кришом нестаје, како је то чинио и другде. После тога тесно и мучно живи на разне стране и по забитим местима, где гласови о његовим подвизима нису још стигли, а онда одлази у Франфуркт, у коме успева да на једну меницу кнегиње Кингстон подигне гомилу новца, што га за тренутак ослобађа већих брига. Али Зановић ту остаје само док га не привуку магнетном снагом пристигле вести о спору између Аустрије и Холандије, који су претили, и у чему је сместа наслутио могућности за велике послове и за крупне и далекосежне комбинације.

       У свим тим срединама у које је стизао, и у којима је боравио, Зановић је на хартију стављао сваковрсне списе, — меморандуме, апеле, мишљења која обично нико од њега није тражио, већ су они били израз неких његових циљева, личних, политичких, материјалних, — а исто тако одашиљао је стално писма значајним и утицајним савременицима, с којима је одржавао блиске везе или је хтео да остави утисак да такве везе са њима има. Све те своје списе, и многа од писама, како она које је сам слао, тако и она која је добијао, он је истовремено и штампао. Његове књиге, чак права брда књига, којима је просто засипао јавност, биле су најчешће необичне и препуне фантазије, па и најлуђе, лажне покаткад готово у свему, од имена писца и назнаке места издања, па до садржине.

       Неки од Зановићевих списа остали су за њим у рукопису, и чивају се, или су се чували, по разним библиотекама по свету, или, што је ређе, у онима код нас. Један је од њих писмо које је упутио »господину Волтеру«, с којим се ваљда и лично знао кад га је свуда приказивао као пријатеља, из италијанског града Парме (за који употребљава старо име Colorno). Тамо je по некој својој потреби боравио почетком 1777. године, и био је на смрт болестан, па је тридесети фебруар, када га је писао, у шали или у збиљи, свеједно, означио као »дан пре смрти«, што се, на његову срећу, показало као нетачно. Зановић у том писму, духовитом иначе, упркос све суморности тренутка, која се из њега јасно осећа, одговара зашто је у том часу обузет другим бригама до да настави своја далматинска писма (le lettere Dalmatine), на шта га је иначе знаменити француски писац, и његов велики узор, подстицао. Због болести која га је снашла, срце и душу Волтеровог кореспондента разједала је тешка меланхолија, и његови Аристотели, Сократи и остале животне путовође, били су тада исповедник, лекар и апотекар, »те поштоване, али омрзнуте личности«, које окружују његову постељу, трудећи се заједно да спасу једни његово тело, други његову душу. Душа његова, међутим, колебала се у сумњи да ли да од свега тога утекне на његова уста. Мисли његове плеле су се око смрти и вечности, које су му предстојале, али га ипак нису плашиле, и сусрет с Богом он је мирно очекивао. Напустивши »бедно тело« с његовим чулима, која се опиру врлини, и »несрећно двадесетогодишње животно »тумарање посред грехова људске природе, која је сама по себи грешна и искварена«, он ће уживати у »вечитом добру које ни сами краљеви не могу да понуде себи.« Сада је он схватао да је »боље бити доброг но лепога духа« и размишљања о величини божјој осећао је као излечење од сваке болести. »Ако умрем, као што не сумњам — уверавао је Зановић Волтера — умрећу као хришћанин и католик, а ко умире тако, сигуран је у своју вечитост.«22 Све је то било лепо по себи, и као некакво Зановићево предсмртно расположење утешно, али је питање само колико je оно тада уопште доживљено, -јер је писац тог писма у више махова умирао лажно, — а није ни баш посве извесно да су његови редови икада и стигли до Волтера, нити да су у самој ствари у ту сврху и писани. Други Зановићев спис, већ из наредне године, писан на француском и намењен и да остане као рукопис, чувао се у старој пољској библиотеци породице Красињски (Krasinski) све до пред крај Другог светског рата, када је са целом том библиотеком изгорео. Наслов и предмет њему су била Политичка разматрања о назадовању Пољске (Considerations politiques sur la decadence de la Pologne, 1778), a у њему je Кастриота од Албаније, аутор Турских писама, како се Зановић потписује, свог тадашњег заштитника, наследног принца Фридриха Виљема, обавештавао у духу тадашњих својих опредељења у пољским политичким борбама, »о узроцима и разлозима робовања, без наде у слободу.«23

       Зановићеве књиге прате замршене и вртоглаве токове његовог пребрзо истеклог и несрећног живота, као и онога што је он у њему желео или што је заснивао. У Пољској, и о њој, то су књиге у којима се представља, или разматра политичка судбина те земље: Le destin politique de la Pologne, штампане тобож у Кроји, 1778— у другом издању, и под промењеним насловом: L'Horoscope politique de la Pologne, тобож на Цетињу, 1779,24 или у којима су љубавне песме, искрене највероватније колико је на искрености био заснован сав Зановићев живот, упућене тајанственој младој дами пољској, која за песника није марила много, него се са њим обесно поигравала, ако је веровати његовим непрестаним јадиковкама: Chansons amoureuses а Geltrude de Pologne (A la Науе).25 Престолонаследнику пруском Фридриху Виљему, слабом, порочном и сујетном, који му је дуго био велики заштитник и с којим је непрекидно везивао највеће планове и најнестварније наде — а једна је била: да му овај својим утицајем, пошто сам постане пруски краљ, помогне да дође за краља Пољске, када га је овај најпосле ипак удаљио од себе, можда и на нечији притисак, послао је књигу Epitre Paihetique (1779, 1780),26 пуну прегорких јадања због тог нежељеног удаљавања из престолонаследникове околине, коју је Зановић доживео као несрећу, и коју је оплакао у стиховима. Ту књигу он је штампао с лажном назнаком места издања, — као да је штампана у Лондону, а уистину је то било у Хамбургу. А за сопствену душу, или за најличнију употребу у политичким сањаријама којих се до краја живота није остављао, писао је књиге бизарне и свакојаке вредности, као што је на пример, La Poesie et la Philosophie d'un Turc, у којој je нашао места и један стиховани приказ савременог стања Далмације, Црне Горе и Албаније,27 или чак и без друге вредности, до библиографске и историографрске, као што је Le grand Castriotto d'Albanie Histoire (Париз, 1779),28 која je имала да послужи подупирању Зановићевих генеалошких фантазија и његовог »права« на албански престо.

22. Зановићево писмо А Monsieur Monsieur de Voltaire чува ce у препису у библиотеци венецијанског Музеја Корер (Museo Civico Correr), Cod. Cic. 3430.
23. Franciszek Pulanski, Opis 815 rеkopisow Biblioteki Ord. Krasinskich, Warszawa, 1915, str. 663—664.
24. LE / DESTIN POL1TIQUE / DE LA POLOGNE, &c. / CROJA, 1778. — Потом, под промењеним насловом, у разним издањима: L'HOROSCOPE / POUTIQUE / DE LA / POLOGNE, / DE LA PRUSSE, / DE L'ANGLETERRE / &c. &c. &c. / A PASTOR-VECCHIO, / Аих pieds des Alpes de Montenegro. I 1779. L'HOROSCOPE POL1TIQUE / DE LA / POLOGNE / ou se trouve le portrait caracteristique du Prince Hereditaire de / Prusse &c. &c. &c. / CINQUIEME EDITION, corrigee, angmentee, / revue & analisee раг un EX-MINISTRE D'ETAT. / [Портрет Стј. Зановића] / A CETIGNE / sur les bords du lac de Scutari 1779.
25. О тој књизи, с наведеним подацима о њој, говори Antun Вrеуеr у цитираном свом делу Antun conte Zanović i njegovi sinovi, на стр. 51.
26. EPITRES PATHETIOUES, / ADRESSEES / A / FREDERIC - GUILLAUME / PRINCE-ROYAL DE PRUSSE / LE BIEN-AIME, / PAR L'AUTEUR / DE L'HOROSCOPE POLITIQUE / DE LA POLOGNE. / Nouvelle Edition revfle, -corrigee, &c augmentee de / l'Epitre a la Mort; avec piusieurs traductions nou- / velles que n'ont point encore parues; &c une lettre / du Prince de Prusse sur les femmes. / Cantilenis infortunia sua, ASTRIOTTO, solatur. / Tacite. / LONDRES / chez WILL ADAMSON. / M, DCC, LXXX.
27. LA POESIE / ET LE / PHILOSOPHIE / D'UN TURC / A 81 QUEUES, A 3 PLUMES DE HERON, /A 2 AJGRETTES, ET A 1 COLLIER / D'EMERAUDES. / Avec le Portrait camcteristique de l'auteur I раr M. de Voltaire. / Nouvelle edilion, ornee du Portrait de l'auteur &с / augmentee de quatre Odes pythiques, d'une epitre / du Prince de Prusse au Prince Castriotto d'Al- / banie sur les danger d'aimer les Femmes & de / deux Lettres originales du meme Prince, trou / vees dans la porte feuille du Prince d'Albanie / a sa derniere maladie. / FRAN-CFORT SUR LE MAYN, / chez JEAN ЈОАСНШ KESSLER / MDCCLXXIX.
28. LE GRAND / CASTRIOTTO / D'ALBANIE / HISTOIRE. /.../ A FRANCFORT, / CHEZ J. J. KESLER. / 1779.

       Прилике у тадашњој Црној Гори, и једна делегација која се у то време упутила одатле за Беч, као и наслућивања његова о могућностима за сукоб Аустрије и Холандије, која чак и није никако била само његова, дале су Зановићу довољно разлога да се и он нађе на најважнијем месту — у аустријској престоници. То међутим, барем што се Црне Горе тиче, има извесну своју историју. Смрт старога митрополита црногорског Саве (10. марта 1781), болест његовог наследника Арсенија Пламенца и све очитије испољавана његова неспособност да достојно седи на владичанском престолу Црне Горе, и влада земљом и народом, и затим (15. маја 1784) његова смрт, све догађаји који су брзо долазили један за другим, показали су јасно народу Црне Горе да Петар Петровић мора што хитније да се сам испне на тај престо, који му уосталом по породичном праву и припада. Али за то је он требало да буде посвећен за владику, што је, по већ створеној традицији, ваљало да се догоди у Русији; тако је дошло до још једног, сада и последњег у његовом животу уопште »у туђе земље путовања«. Али, у Бечу, тамошњи руски посланик кнез Гаљицин, од кога је млади и тада неискусни архимандрит Петар Петровић очекивао и тражио да лако добије пасош за Петроград, глатко га је одбио; можда су се њему, или његовим претпостављеним у Русији, учинили преко сваке мере сумњивим пречести а тајанствени доласци сваковрсних црногорских изасланстава у Беч, због чега је морало изгедати да и сам Петар Петровић води у најмању руку дволичну и крајње нечасну игру. Када се већ није могло постићи да се посвећење обави у Русији, затражено је, и од аустријског цара лако добијено, допуштење да Петра Петровића у Карловцима посвети тамошњи српски митрополит Мојсије Путник; али се тада испречила нова незгода: на путу за Карловце архимандрит је некако испао из кола и сломио је десну руку. Због тога се морао вратити у Беч и читавих шест месеци провео је тамо на лечењу. За то време уз њега је, поред осталих чланова његове пратње, верни Франо Долчи, а ту су и давнашњи продавци црногорских ратника Аустрији, Бокељи Марковић и Каменаровић, а почео је да око њега облеће и стари познаник његов, Стјепан Зановић.

       Са собом је будљански conte донео хрпу нових књига, које је у међувремену штампао, све на француском језику, на који је изгледа прешао. То су »изабрана дела« принца Кастриота албанскога, што је његов омиљени псеудоним у то време Oeuvres choisies du Prince Castriotto d'Albanie, штампана 1782, у којима ce налазе разнородни текстови, као што су »карактеристични портрет наследног принца Пруске«, и једно Зановићево писмо америчком конгресу, којим себе нуди — за владара Америке, као и »више других комада нештампаних«29, а придодато им је дело чудног наслова и још чудније садржине Fragment d'un nouveau chapitre du »Diable boiteux«, envoye de l'autre monde par M. le Sage. Садржај њен представља дијалог о политици између Зановића, Павла I и Кнеза Огињског. Ту је затим књига о Пољској с измењеним насловом и у новом издању L'Alcoran des princes destines au Trone (издата тобож у Петрограду, 1783)30, књижица о самоћи La Solitude, »у источњачком стилу« (1783)31 и најпосле занимљива књига Мисли (Prenses) »Стјепана-Ханибала Паштровића« Penses de Sliepan-Annibale Vieioc Berger d'Albanie, ca назнаком, разуме ce лажном, да је 1784. штампана — у Калкути.32 Та књига, рађена очигледно по угледу на Мисли славног Француза Ла Рошфукоа, а местимице у непосредној зависности од њега, често цинична, брутално отворена и понешто мрзовољна, има ипак мисли окретније казаних, и када су иначе парафразе мисли давнашњих, а има и оних до којих је писац долазио сам, крећући се по свету и загледан у прилике и људе.

29. Зановићево писмо америчком Конгресу, потписано једним од његових уобичајених псеудонима (Warta), има наслов Leitre politique et legislatrice de Warta и датовано je 15. априлом 1782. Y преводу на наш језик и под насловом Савјети америчком Котресу штампано је у књизи Г. Брајковића и М. Милошевића Проза барока, Титоград, 1978, на стр. 499—500. Из исте Зановићеве књиге Г. Брајковић и М. Милошевић доносе и превод списа Lettre de Fanor philosophe a sa fille Zamora (Писмо филозофа Фанора својој кћерки Замори) Проза барока, стр. 505—506.
30. STIEPAN - ANNIBALE D'ALBANIE, / А / FREDERIC- GUILLAUME DE PRUSSE. / Epitre Pathetique, Philosophigue. I Historique, &c I OU / L'ALCORANDES PRINCES / DESTINES AU TRONE, / Traduil de la d'meme Edition Italienne I par main de Maitre. I Cantilenis fortunia sua STIEPAN solatur Tacite. / St. PETERSBOURG, / De l'Imprimerie de l'Academie Imperiale. / M. DCC. LXXXIII.
31. To je књига, која je придодата претходној (и означена странама од 67. до 78), са посебним насловом и са очигледно лажном назнаком о месту штампања и штампару: LA SOLITUDE.
/ EPITRE / EN STYLE ORIENTAL, / DE BABYLONE DE SPA, / A FREDERIC-GUILLAUME DE PRUSSE. /.../ DE L'IMPRIMERIE / De la Ville Imperiale de BABYLONE, / sur l'Euphrate. После тога (на стp. 79—119) долазе Poesies anacreontiques и Fragments pindariques el anacreontiques.
32. PENSEES / DE / STIEPAN-ANNIBALE, / VIEUX BERGER D'ALBANIE ETC. / EPILOGUE / A / FREDERIC-GUILLAUME. / PRINCE DE PRUSSE, / LE SAGE, LE MAGNIFIQUE, LE VAIL-LANT, / LE BIEN-AIME... Troisižme Edition / A CALICUTE / FOR- TERESSE DU NABAE / HYDER HALY, / M. DCC. LXXXIV.

       Али поред књига, Зановић је са собом донео, за цара Јосифа II, и бескрајно нестварну и дрску понуду: да му у његовом тадашњем спору с Холандијом, за који је цару и те како требало војске, доведе ништа мање од десет хиљада јунака из Црне Горе, коју ће, још, без тешкоћа и тако рећи уз пут, ставити под заштиту Аустрије. Обилажење око Петра Петровића, с којим је чак помишљао да путује на посвећење у Карловце, требало је, ваљда, да прибави неку уверљивост његовим, иначе до краја неутемељеним и непромишљеним предлозима. Али се за Зановића одједном све разбило у комаде, и он је увидео да је у Бечу потпуно онемогућен, с реалном опасношћу за петама да се још једном нађе у затвору. Јер, одвећ добро је, и овде, било познато да је за њим у Венецији 1777. издата потерница (Bando), која је и штампана, а то је значило да је и разаслата на разне стране. Успео је некако да из Беча ипак оде, истина у пратњи двојице полицијских службеника, све до границе, и да заправо стигне до Регенсбурга.

       Одатле је цару Јосифу II упутио дуго писмо на француском, умногоме заплетено и чини се намерно нејасно. Бранећи себе, оптужио је немило многе своје непријатеље. Сву кривицу за своје невоље свалио је ипак на Долчија, који је, са својим сплеткама, »кабалама« и клеветама, а радећи преко кнеза Кобенцла, успео да га оцрни и онемогући на двору. Долчи га је оптуживао цару да је у души Прус и да ради за интересе пруског владара. Себе је, иначе, Зановић приказивао као неприкосновеног господара Црне Горе, коме је покојни владика Сава дао печат »велике грчкомитрополитске цркве« на Цетињу. Архимандрит Петар испао је, у његовом писму, човек потпуно безличан и сметен, који се лелуја између једног и другога; »он се не усуђује да каже не када ја кажем да«, тврди смело Зановић. Гувернадур Јован Радоњић, који је с архимандритом дошао у Беч, згађен због Долчијевих сплетака, напустио је то друштво и отишао у Црну Гору. Долчија је Зановић својевремено заувек протерао из Црне Горе — не каже, само, како и када — и обесиће га о прво дрво ако се икада тамо буде појавио. Врло лоше су у Зановићевом писму прошли Дубровчани — измећу осталога, они су бесправно присвојили старе драгоцености из црногорске ризнице, које је владика Сава Зановићу оставио у аманет да поврати — затим сами Црногорци, за које Зановић каже да су га отац и мајка заклињали да се са њима не меша, јер су они »као и венецијански државни инквизитори способни да чине зло, а сасвим неспособни да чине добро«, и наравно много лошега речено је у том писму за саме Венецијанце. Сасвим је схватљиво занимање обе ове државе, венецијанске и дубровачке, за Зановићево писмо и налози тих држава представницима њиховим у Бечу да до текста тог писма дођу свакако.

       У потпуности онемогућен у Бечу, и искључен сасвим из послова, за које је на тренутак везивао велике наде — и пошто су му пропали сви покушаји, за које је користио старе своје везе, да остане у седлу из кога су га већ били избацили, Зановић је привидно кренуо другим путем, али је у "ствари упорно остао на старом". У лето 1784. навукао је још једном пустињачко одело и склонио се код фра Емануела Пробста, човека заиста светог и предоброг, и остао са њим четири месеца у осами код Траубинга на Дунаву. Изгледало је да се коначно одрекао варљивог овоземаљског света и да се сав и без остатка бацио на дела побожности и хришћанског милосрђа. У самој ствари, он је тамо градио нове основе за подухвате у староме начину. Читао је и писао марљиво; одатле је на све стране слао многобројна писма и ту су највероватније настали његови списи о Шћепану Малом — стварном, који је ишчезао из света 1773, када је убијен, и измишљеног, који се појавио у особи самога Зановића. О једноме и другоме од тих Шћепана Малих, које Зановић упорно своди на једнога, и то доказује књигама а и причама које шири на све стране, усмено, — а чини то толико сугестивно да му многи верују, — говоре те његове књиге, или боље та његова књига, које, или коју, убрзо издаје на више страна. Y њима, или у њој заправо, има превише магле и измишљених прича које је смишљао фантаста и песник, а' врло мало историске истине«, како је одавно утврђено.33 Одатле је још Зановић писмом свом старом поштоваоцу, и избавитељу из тамнице, упозорио холандску владу на могућне кобне последице за Холандију ако би аустријска војска под заповедништвом кнеза да Лиња, а у којој би главно појачање чинили црногорски најамници, силовито кренула на њене градове, и каквим би пустошењима и свирепостима они тада били изложени. Тако се у Зановићеву зачела крупна замисао, од које је, дабоме, очекивао и исто тако крупне користи за себе, да кад већ није могао да црногорске ратнике, којима је и сам намислио и хтео да тргује, ангажује за Аустрију и цара Јосипа II, понуди њиховом тадашњем противнику, ако већ не и непријатељу, Холандији, с којом је њихов неспоразум дошао до тачке од које се даље могао очекивати само рат. Та замисао Зановићева, у чије је остварење, и затим, када она није остварена, у чију је наплату — за »трошкове« које је при њеној »реализацији« имао, била је у његовој животној трагедији она трагична кривица, која је протагонисту њенога довела до неизбежне и страшне катастрофе.

33. М. Драговић, Документа о Стјепану Маломе из Московског главног архива министарства иностранијех дела, Споменик С. К. Академије, књ. XXII, Београд, 1893. стр. 3. Књиге су: Le fameux Pierre III, Empereur de Russie, ou Stiepan mali, c'est-a-dire Stefano picolo, qui parut dons la duclie de Montenegro, silue entre la mer Egee, l'Albanie Turque el le golfe adriatique, en 1767, 1768 et 1769. Londres, 1784, in-8°. Le faux Pierre III Empereur de Russie ou Stiepan Mali, c'est-a-dire Stepliano piccolo, qui parul dans le Duche de Montenegro, silue entre le mer Egee, l'Albanie, Turque el le golf adrialujue en 1767—1769. Imprime a Mangalor, sur la cote de Malabar 1784. Stiepan-Mali / c'est-a-dire I Etienne-Pelit I ou I Stefano-Piccolo I le pseudo I Pierre III I empereur de Russie, I Qui parul dans le Grand-Duche de Mon- I tenegro, silue entre le Mer Egee I l'Albanie Turque & le Golfe I Adrialique, en 1767, 1768 & 1769. I »Aude aliquod brevibus gvaris & carcere dignum / Si vis aliquid. Juven. Sat. I. v. 59 / Cinquieme edition / A / Mangalor forteresse du Nabab Ayder-Haly / Sur les Cotes du Malabar / M. DCC. LXXXIV. Ово последње издање изишло је у преводу Радмиле Недељковић на српски језик: Стјепан Зановић Шћепан Мали то јест Etienne Petit или Stefano Piccolo лажни Петар III руски цар. Стварање, XIX, 1964. бр. 7-8. стр. 1363-1388.

       У јесен године 1785. Зановић је одлучио да крене у Холандију не би ли наплатио дугове од владе те земље, а испало је да је кренуо у сусрет своме крају и да је тамо био ипак он, који је дугове, али своје, начињене у заједници с несрећним његовим братом Примиславом, платио једино он, и то оним што му је једино и преостало, својом главом. Ишао је међутим на тај пут преко Париза, где је проживео неколико изванредних месеци, у којима је за њега било више добра, него зла, мада ни ових других њему тада није недостајало. У Паризу Зановић је имао прилике да се сретне и спријатељи с чувеним, али више злогласним, Каљостром (Cagliostrom), који се у ствари звао Ђузепе Балсамо (Giuseppe Balsamo), препредењаком, лупежом и варалицом највишега стила, али и писцем такође, који ће ускоро окончати низ својих животних историја под руком џелата. Тамо је Будљанин доживео и изненадио, а велико пријатељство — потом: и непријатељство — с Анахарзисом Клоцом (Clootz), фанатичним револуционаром и филозофом, на свој особени начин, који ће такође своје идеје, којима је остао привржен до краја, платити прескупо, на губилишту које су подигли, и које су превише и олако упошљавали, сами, и најватренији, француски револуционари. У париском позоришту најпосле, на једној представи Волтеровог Мухамеда, Зановић је имао сусрет с грофицом Каролином de Malcomesius, распуштеницом бурне прошлости, лепотицом која је то остала упркос годинама, а имала их је знатно више него Зановић, лукавом и несталном љубавницом, вичном свим вештинама завођења и љубави. С њом ће Зановић, доживети страсну, али не много срећну романсу: грофица га је једног дана једноставно напустила и отишла за новом срећом из Париза, али му је потом послала радосну вест да је у одсуству постао отац једне лепе девојчице, коју ипак никад неће видети.

       У Холандији, у коју је стигао крајем 1785, на последњи чин сопствене трагедије, примљен је испрва прелепо, зашта се побринуо стари пријатељ његов и заштитник Фокенс. Он га је увео у највише друштво Гренингена, где су његови успеси нажалост трајали прекратко. Највећи је свакако што је, у последњи час, нашао благородну, одану и захвалну душу у Сабини Sichtermans, кћери негдашњег гувернера Бенгала, која је додуше била старија и удовица од педесет година, али која је Зановића заволела искрено и најдубље, и која му је била бескрајно одана.

       Како су у новембру 1785. Холандија и Аустрија склопила мир, престала је свака потреба за Зановићевим могућним услугама, а холандска влада могла је мирно да се оглушује о све Зановићеве захтеве за некаквим обештећењем — које је, наравно, било једна од толиких његових измишљотина, — па и о властито обећање да ће »албанског принца«, који јој је великодушно, али за новац, нудио своје »поданике«, за ратне услуге, сачувати трајно у захвалном сећању. Узалудно је разјарени Зановић спремао прогласе и издање свих докумената којима је поткрепљивао своје захтеве, и претио њиховим издавањем, што је напокон и остварио, потписавши ту књижицу на уобичајени свој начин и са уобичајеним својим титулама: Стјепан Ханибал, Паштровић (Pastor Vecchio) из Албаније (то је такозвана Млетачка Албанија!), војвода и главни заповедник Црне Горе, господар Груде, војвода Светога Саве. Његову тадашњу ситуацију силно су погоршали холандски банкари Chamel & Jordan, које су Стјепан и Ханибал пре више година оштетили за крупне суме, измамљене безмало генијално замишљеном преваром, чију је подробну историју начинио и у тршћанском листу »Osservatore triestano«, штампао, додуше анонимно, нико други до прослављени Ђакомо Казанова, стари и добри познаник браће Зановића, и сам осведочени мајстор у оваквим пословима. Зановићу није више било излаза, ни спаса. Ухапшен је увече 4. априла 1786, управо на излазу из позоришта, на захтев својих поверилаца. Када су они некако намирени, и Зановић пуштен, појавили су се други, са својим захтевима исто тако, које Зановић није имао откуда да плати — јер га је у међувремену крадом напустио и секретар његов, одневши собом последње остатке Зановићевих новаца и драгоцености — и зато је поново одведен у тамницу, овога пута без изласка. Одатле је покушао на све начине да нађе спаса — пишући писма на све стране, познаницима и пријатељима, између осталих и кнегињи Кингстон, — али је добијао само изговоре, или је од њих, до њега, стизало само ћутање. Вршена су ислеђења, дуга и мучна, са којих су остали уредни записници иследника, и у којима су, свакако верно, наведени сви одговори Стјепана Зановића. Они су били вешти и досетљиви, иако се сви нису заснивали на пуној истини. Та последња околност није прошла а да не буде примећена; тога је био свестан и сам Зановић. Када је остао сам у својој ћелији, и пошто су му за златну дугмад од кошуље, последње што је имао, чувари донели нешто вина, комадима стакла, који су остали од разбијене боце, пресекао је себи вене, и у самоћи, презрен као пас, и од свих заборављен, оставио је овај свет, заувек. Није то била представа као у театру, за које је он иначе био врхунски стручњак; јер после театарских представа, глумци који су пре тога уморени, дејством судбине или људи, устају и одлазе, ко својој кући, ко у прву крчму, Зановић, после спуштања завесе, није више устао. Често је у животу говорио да му је циљ, и да су његове намере, да буде све, или, ако то не успе, да постане ништа. Није добио све; преостајало му је једино ништа. О њему међутим, и о ономе што је у животу замислио, или снивао, остале су као сведоци, његове књиге. Једна од њих, и можда и понајбоља, свакако је она коју је назвао Турска писма или Lettere Turche, како гласи њен наслов у изворном виду.

Уз биографију Стјепана Зановића, из мноштва писама издвајамо само једно упућено Будванима.

TУPCKO ПИСМО

I

               Осман Бостанџи
Великим Будљанима који потичу од Кадма

                                      Дрезден, 5. фебруар 1776.

       Сада јасно видим колико је кажњен сваки смртни дрзник који се усуди да напусти земље благословене Мухамедовим чудима да би посјетио земље невјерника. Сунце се изгледа гнуша да ми обасја земљу одакле полазим. Жене, некажњено, скрнаве моје достојанство човјека. Овај пол, слаб али сладак, несавршен али потребан, стално ме нагони да осјећам муке које његова гордост и његова развратност уливају.

       Ви знате да је природа одредила да се родим међу вама као сунце мећу звијездама. Међутим, утјешите се да сам се одржао велики без помоћи судбине а чак и противно њеној ћуди.

       Ах, када ће ми се умилостивити Мухамедова правда па да смирен и неискварен послушно слушам пророчанства Свете шуме из Медине и да се поклоним фобу у Меки! Нека ме Бог радије претвори у неку мумију у току мог путовања, него да и за тренутак изневјерим правила Корана, људску правду и љубав према Отаџбини.

       Луталица из града у град, из климе у климу, ипак увијек посматрам Исток прострт по земљи.

       У многим доживљајима које сам имао, Ви сте ми први понудили уточиште против комете, која је завидећи мојој нечастољубивој величини, угрожавала моје безазлене дане. Дакле, није рођење које обезбјеђује мир човјеку рођеном у гњеву Пророка. Ако гријеси моје охолости нијесу још довољно кажњени, којој још несрећи нећу бити подвргнут прије свог повратка?

       Ако ја несрећник треба да проводим дане, који су, иначе, за праведне и вјерне увијек ведри, барем Ви други славни и вриједни насљедници Кадма сачувајте за моје савјете знамења радости и невиности.

       Нека вас ведро небо одликује и заштити преко невјерних. Удишите мир душе као мир здравља. Отров богатства нека не квари ведрину вашег cpцa. Нека завист не изневјерава и не узнемирава вашу даровитост. Узајамно пријатељство, нека се у свако годишње доба, мирно находи на вратима ваших палата. Незахвална амбиција и слијепи подстицаји интереса нека нестају пред вама као вихори Егејског мора над острвом које вас окружује1. Још увијек, када се нађем посред великог богатства, зажелим да се вратим вама да бих уживао плодове које ваша врлина пружа, слична оној у вријеме богова на земљи. Да бисте се очували такви, узгајајте плодне брежуљке који вас окружују, не да би вам пружили богатства, већ да би вам извјесна складна умјереност, одржавши вам анђеоске обичаје, сачувала дуг живот.

       Ипак, и у толикој срећи, сјетите се мене! Ах! Не! Вјетрови не допуштају да пристане лађа која носи вијести о мени, поготову не скандали свијета у коме живим. Ви бисте се узнемирили... можда покварили... ах, не, мој дух се помрачује, моје перо се опире, а ви не бисте научили друго до да постанете жртва лудила Европе. Збогом.

1. Острво С. Саве, феуд Будљана.