Проф. др НЕНАД ВУКОВИЋ, ФДУ ЦЕТИЊЕ
ХАРМОНИЈА ЧЕДА ВУКОВИЋА

Преузето из:

Хармонија Чеда Вуковића

       У овом времену кад нимало није лако умјетницима у свијету, радује нас духовна, стваралачка активност Чеда Вуковића. На овом мјесту и уз личност Вуковићеву намећу се ријечи Ђулија Карла Аргана: "У свјетском друштву које само себе дефинише као потрошачко друштво ствара се само да би се уништавало. У потрошачком друштву постоји антитеза између потрошње и вриједности у умјетности. У читавој историји друштва умјетност је представљала вриједност коју друштво користи, али, она није била потрошачка умјетност. Умјетност која се троши док је друштво користи, као јело које се поједе, може постојати или не мора, у сваком случају таква умјетност се потпуно разликује од читаве умјетности прошлости". Разликује се и од умјетности (стваране више од шест деценија), разликује се од осамдесетогодишњег стила и начина живота, а сигурно ће се разликовати од будућег живота Чеда Вуковића.

       Недавно сам почео да ишчитавам верзије (колико знам три постоје, а колико их има стварно, зна само наш аутор) драме Хармонија. Ове верзије свједоче и о томе како се аутор креће од верзије за читање до згуснуте драме за сцену (за сценско извођење), драме у којој се на посебан начин слаже драматичност. Испод наслова стоји: "Митска игра у три чина, сценска верзија". Запис без претензија, запис руке скромног и умног човјека - умни људи рађају се на овим просторима, али их је мало скромности Чеда Вуковића (извињавам се што сам у његовом присуству изговорио ове ријечи).

       Одмах на почетку пажњу привлачи насловна јунакиња, њено оживљавање, чија се старост мјери миленијумима. Затим, њен муж Кадмо - старином Феничанин, краљ и митски оснивач Тебе и Будве; Пларес -старјешина Енхелејаца, прастарог племена с подручја данашње Будве; Темеја - његова жена; Харито - његов син; Аргон - главни енхелејски врач; Едип - слијепи трагалац, митски потомак Хармонијин и Кадмов, и дјечак - његов пратилац. Или, гдје је аутор смјестио догађања - у подручје данашње Будве. Занимљив је начин који је аутор изнашао да би кореспондирао са давном прошлошћу. Је ли она данас? Има ли је? Је ли у трагици нашој, данашњој посебно. Нема заборава, "све није смрт и нестајање"-како би рекао Пер Лагерквист. Али је све, ако није туга, онда је сјета. Остају послије човјека "трагови на пијеску и кругови на води". И да ли остају? Кад се, одмах на почетку, загледа у наслов и у поднаслов, јасно бива да је ово драма о оној Хармонији, кћери Афродите и Ареја, жене тебанског краља Кадма, о оној која је по неким вјеровањима мајка муза. То је она митска Хармонија у којој се, како каже Чедо Вуковић "боре пориви љубави и рата". Али, или је ово драма о моћном божанству које одржава равнотежу и склад у свијету? Очекивала се од Чеда Вуковића драма о равнотежи и складу у свијету, баш сада, у ово вријеме превеликог несклада и страшних застрашења - видљивих и невидљивих. Сам је уздахнуо поставивши питање: "Па, гдје је хармонија за којом се вјечито трага? Гдје је склад између себе и свијета и времена, између себе и себе...?" И добили смо и једно и друго. Кадмо, њен муж, син је феничког краља Арегона. То је онај Кадмо коме је Зевс отео сестру и кад је пошао у незнано не би ли је пронашао, пророчиште у Делфима одврати га од трагања и наговори да крене с кравом која је лежала испред храма и да на мјесту гдје она легне оснује град. Тако je подигао Тебу... Кадмо и Хармонија опхрвани старошћу упутили су се (натјерани или протјерани) у Илирију, а сам Зевс наредио је да буду претворени у змије. Према легенди у илирској Бутои били су поштовани, а то је ова наша данашња Будва, коју су они саградили, у коју су узидани, о којој је и ова драма. У Будви се ова драма догађа; догађа се у граду "који је саздан као Хармонија за трајање", у "... тој Будви у ствари видим тај темељни принцип склада и хармоније..." (објашњава у једном разговору Чедо Вуковић). Драма је производ његове љубави према граду дуге линије живота (у прошлости и будућности). Драма је насловљена људима наде, који су једино у стању да истински теже хармонији између њих самих и "супротстављених космичких сила". Аутор је и нама, његовим земљацима, усмјерио аманет међусобног склада.

       Сусрећу се времена, преплићу се времена. Овдје ме Чедо Вуковић подсјећа на драму Пера Лагерквиста "Пустите човјека да живи", у којој се преплићу времена и јунаци-Сократ, Исус, Ђордано Бруно... За очекивати је било да наш аутор буде инспирисан овим простором, овим градом, свим што се у дуго вријеме постојања овог града овдје догађало, као и у водама испред њега. Знано је да име Будве спомиње Софокле и многи Грци, претпостављају да је грчки трагичар једног прољећа боравио у Будви. Будва је била у склопу грчке империје. Према многим тврдњама Будва је симбиоза илирских и грчких елемената.

       Слијепи Едип - то је онај Едип кога нијесу заобилазиле античке трагедије од Софокла и даље, од Сенеке, преко Корнеја, Елиота, Коктоа, Жида и даље. Едип "као страшан примјер људске грешности лута по Грчкој", лута са дјечаком, "пребира по струнама и храпаво попијева"-као да тражи: "Ој, ко је ту био прије нас, /ако је био?/ Ко ли ће послије бити, /ој, ако ће бити?" Тражи своје претке, Хармонију и Кадма, он њихов пра-праунук, он син Лаја и Јокасте, он Јокастин муж... Он их тражи не да се прецима правда. "Не бих да свој гријех с њима дијелим... Убити оца, с мајком дјецу изродити - ај, нема ми правдања! Јер, ... свако пјева своју пјесму у сјенци сјечива"..."Има ли извора моја несрећа? Има ли праизвора?" А Кадмо и Хармонија у изгнанству, допрли су до Енхелејаца, прастарог племена с подручја Будве, а они бјеже од њих, зазиру од кипова које су им донијели. Однос цивилизација. Мијешање цивилизација.

       Или, продор цивилизације. На овом чаробном простору Хармонија се присјећа Тебе, топлих ноћи, облака и звијезда, присјећа се градње града, о који су се отимала три божанства: морско, земно и сунчано. Тај град ће да плови с једрима од мјесечине. А сад како живи краљ без града и град без краља? Очекивати је подизање новог града, у новој љепоти. "Како да живи Тебанац без Тебе?"-како је запјевао један наш заборављени пјесник. А Теба је много, и у сваку од њих узидани су Стоја и Стојан, у сваку је узиђивана "Гојковица млада". Сви су досад поштовали тај закон, стари закон, како каже Пларес, узиђивања живе душе. Док би његова жена Темеја узидала голубове - мушко и женско. Док њихов син Јарито губи свијест гледајући Хармонију како улази у море, улази и "од ње се прољепшава море". Ријетко се може у нашој књижевности наћи мјесто таквог заноса и страсти. Она хоће да изрони зрно. "Изронићеш, ако одолиш сну, ако одолиш мачу, ако одолиш змији" - каже сама себи. "Сан, мач и змија!"

       Увођење змије у причу, то је по оној једној верзији мита: Кадмо и Хармонија су под старост прешли у Илирију, гдје их је Зевс претворио у змије. Они гледају Енхелејце и виде шта нијесу, али не знају ни шта су.

       "Сва зла на Енхелејце! Мач са запада, мач са истока-сва зла откад је вијека!" - каже Пларес. Остају гријехови, остаје плач. "Играј и плачи, Уранијо! - каже Хармонија -Исто је све то...-Ој, куд ми рони бисер-око? / Мрко море безданица, / земља жудна, безвидница..!"

Могло би се заокружити и Едиповим ријечима: "Из којег су миленијума? Ништа се не дозна! Магла и дим... Не чује се море-то пијесак ваља таласе ..." Записи на будванском камену! Наша судбина је запис на камену. И данас носимо терет гријеха, сви, који је некад неко "од наших предака починио". Изгледа да се тај терет најтеже носи на овим просторима!