Мирослав Лукетић
ЂУРЂЕВАЦ - СРЕДЊОВЈЕКОВНО УТВРЂЕЊЕ ЦРНОЈЕВИЋА

преузето из:




МИРОСЛАВ ЛУКЕТИЋ
ЂУРЂЕВАЦ — СРЕДЊОВЈЕКОВНО УТВРЂЕЊЕ ЦРНОЈЕВИЋА

       На падинама ловћенског масива, које су окренуте мору, сјеверозападно од Будве, налазе се планинска насеља Горњи и Доњи Побори. Сјеверније и више, на удаљености око двадесет минута хода, смјештени су Стањевићи, некадашњи манастир, омиљено баравиште црногарских владика. Више од сто година Стањенићи су сматрани другом престоницом Црне Горе. Побoри се, као село први пут спомињу у писаним документима Которског архива крајем XV вијека, за вријеме владавине пасљедњих Црнојевића, а Стањевићи, у истим изворима, почетком XVI вијека.(1) У троуглу између Горњих Побора, Доњих Побора и Стањевића уздиже се брдо Ђурђевац, заузимајући доминантан положај према Будви и Грбљу. Надморска висина Ђурђевца изсноои 848 метара. Због окомитости брда прилаз је могућ само пртином са сјеверозападне стране, јер пута нема. Врх брда покривен је гомилом камења које је било уграђено у некадашње утврђење. Могу сe само назрети и грубо оцртати темељи, jep је грађевина потпуно срушена. Приближне димензије објекта износе око 30 метара у дужину, у правцу исток-запад, и око 20 метара у ширину, у правцу сјевер-југ.
(1) Ристо Ковијанић: Помени црногорских племена у Которским споменицима ( XIV - XVI вијек) књ. I Цетиње, 1963, стр. 173, 127.

На највишем мјесту, према сјеверо-западу, над самом литицом, сачувани су темељи бивше куле, која је чинила цјелину ca осталим објектима. Дебљина зидова је око један метар. Терен је обраcтаo жбуњем, затрпан камењем које је добило сиву патину кречњака, те је за ближу и потпунију идентификацију по-требно извршити рашчишћавање и откопавање. Уз некадашњу тврђаву, са јужне странe, стоји полуразрушена црквица. Њене димензије су 490 х 390 cm. Дебљина зидова црквице је ако 70 cm. Ca западне стране су врата, са јужне мали прозор, a сa источне олтар. Унутрашњост цркве пуна је камења, под затрпан, зидови склони паду, а около црквице одломци цигле којим је некад била покривена. Ниже од црквице налази се неколико гробова покривених каменим плочама. Старији сељаци из Побора памте да је црквица прије педесет година била покривена. Предање каже да су се пред њом, у старо вријеме, сахрањивали мртви из Боке Которске.

       Историјске чињенице ca сигурношћу говоре да се развалине на врху Ђурђевца могу сматрати остацима некадашње истоимене средњовјековне тврђаве Црнојевића.

       Послије распада српске средњовјековне државе, поред Балшића, у Зети се, као њихови супарници, јављају и феудалци Црнојевићи. У писаним документима Црнојевићи се први пут спомињу 1331. године, а звали су се још и Ђурашевићи(2). Њихови посједи захватали су планинске крајеве, у оно вријеме богате шумом и стоком, између Котора, Будве и Скадарског језера. Зета је крајем XIV и почетком XV вијека била велико поприште међусобних борби и ратова који су ce водили између Балшића, Млечана, Црнојевића, српског деспота и др. Те борбе су биле нарочито тешке у Приморју, а водиле су се углавном за приморске градове. Тако је само Будва за осамдесет година, осам пута мијењала господаре.
(2) Ристо Ковијанић: Помени црногорских племена у Которским споменицима ( XIV - XVI вијек) књ. I Цетиње, 1963, стр. 133.

       Може се сматрати да су ради заштите својих посједа, који су у оно вријеме могли бити угрожени од више противника, Црнојевићи осјећали потребу за изградњу тврђаве Ђурђевац. За избор мјеста, био је, свакако, пресудан погодан положај (налазио се на граници, која је била врло нестабилна, и штитио је комуникацију која је из Боке, преко Грбља и Побора, ишла за унутрашњост). Конфигурација брда и приступ омогућавали cy успјешну одбрану. Својом близином Будви (око три сата хода) обезбјеђивало се маневрисање и учествовање Црнојевића у ондашњим превирањима, a у случају потребе Ђурђевац је могао послужити као сигурно склониште. Да га треба сматрати важиим одбрамбеним упориштем, свједочи и његов третман у уговорима које је српски, деспот закључио са Млечићима.

Поглед на Ђурђевац са стране Стањевића (Снимио: В. Радуновић)

       Као тврђава Ђурђевац се (castello chiamando Zorzevez) први пут спомиње у тексту уговора о миру, који је 22. априла 1426. године у Вучитрну потписан између Млечана и српског деспота Ђурђа Бранковића. У њему, поред осталог стоји: ,,Исто тако горе споменути господин Ђурађ, у име, као горе, обећава да ће уништити тврђаву звану Ђурђевац и на граници Грбља, тј. которске Жупе, коју подиже Стефаница, син Ђурђа Ђураша, — и то на такав начин да ое од сада па на даље у споменутој тврђави нећe моћи становати нити је више обновити."(3) Из текста се види да je Ђурђевац саградио Стефаница Црнојевић, син Ђурђа Ђураша. Судећи пo имену тврђаве, Ковијанић сматра, да се прије Ђурађ (његов отац) може прихватити као оснивач тврђаве, јер је Стеван Црнојевић (Стефаница Ђурашевић) у то вријеме био млад да би могао бити оснивач тврђаве.(4) Јиречек је мишљења да је тврђаву-замак Ђурђевац (у регистру под Ђурђевац наводи „замак близу Котора") саградио Стефаница.(5) Мало је вјероватно да је у званичном тексту једног међудржавног угавора, када се директно говори о том објекту, допуштена грешка. Потврду за то налазимо и у текстовима ранијих уговора и споразума који су били састављени између деспота и Млечана.

       Послије смрти Балше III, огорченог противника Млечана, који није имао мушких наследника, Стеван Лазаревић истиче право на насљедство и захтијева од Млечана да му врате све земље које су сe раније налазиле под Балшином влашћу. Млечани, који су се већ увелико инфилтрирали у зетском приморју, нијесу прихватили захтјев и — отпочео је рат. Долазак српске војске приморао их је на мир, и тако је закључен први уговор о миру 1423. године. Ha инсистирање Ђурђа Бранковића већ 1424. године приступило се преиспитивању појединих одредби овог уговора. Између осталог, српски посланици су предлагали да се пошаље мјешовита комисија која ће испитати коме припада тврђава Стипаница (или Стефаница). Млетачка влада је одговорила да је комисија два пута због тога слата и да је оба пута донијела рјешење да је тај градић на млетачкој територији, те да није патребно ту ствар по трећи пут покретати. Српски посланици су, послије дуге препирке, пристали на то да се Стефаница поруши.(6) Годину дана касније млетачка влада шаље Франћеска Квиринија као свог посланика Ђурђу Бранковићу и даје му упутства како да ce погоди са овим о неким члановима уговора о миру који нијесу још били спроведени у дјело. Текст који се односи на тврђаву Степаница гласи: „Пошто су се одговори саслушали а с обзиром да cy горепоменути представници изазивали неке потешкоће у вези тврђаве Стипанице, изјављујући да ћe изасланици обе стране утврдити да споменуту тврђаву треба нама додијелити, уколико се налази унутар граница, иначе остаје под њиховом влашћу, — од стране аудитора, које смо одредили, одговорено је да су изасланици гореспоменутог тосподина, заједно са нашим (изасланицима), (већ) два пута на лицу мјеста утврдили и нашли да се споменута тврђава Стипаница налази цијела или већим дијелом, на терену наше јурисдикције, па није било неопходио да се "поново утврђује".(7) У даљем тексту прецизира се: „Исто тако да се тврђава Стефаница уништи, уз накнаду њима од стране наших власти хиљаду дуката, од годишњих прихода из Скадра, а на основу склопљеног мира".(8)
(3) Српски историјски споменици млетачког архива. Скупио и преписао Др Јанко Шафарик. Гласник Друштва српске словесности, књ. XIII , стр. 248.
Cвe преводе текстова са латинског и италијанског извршио Милош Милошевић на чему му се и oвом приликом најљепше захваљујем.
(4) Ристо Ковијанић: Помени црногорских племена у Которским споменицима стр. 142.
(5) Константин Јиречек: Историја Сp6a, књ. I, Београд, 1952, стр. 400, 456.
(6) Станоје Станојевић: Борба о насљедство Баошино (1421—1426 год.) Ср. Карловци, 1902, стр. 67.
(7) Српски историјски споменици млетачког архива. Скупио и преписао Др Јанко Шафарик. Гласник Друштва српске словесности,
књ. XIII, 1861. год., стр. 227.
(8) Исто, стр. 231.

Остаци црквице на Ђурђевцу (Снимио: В. Радуновић)

У тексту уговора о миру 1423. године не спомиње се Ђурђевац нити се спомиње тврђава Стефаница (Стипаница). У текстовима 1424. и 1425. године, који су објављени као званични документи, спомиње се само назив тврђаве Стефаница (Стипаница), док се Ђурђевац не спомиње. Потребно је утврдити да ли су Стефаница и Ђурђевац иста тврђава. У ту сврху морамо навести још два цитата из уговора закљученог између деспота српског Ђурђа Бранковића и Николе Мемо, млетачког посланика, који се тичу српских и млетанчких права на албанске и приморске области и градове. Уговор је закључен 14. августа 1435. године у Смедереву. Текст који се односи на ово питање гласи: ,,А са супротне стране одговорићe споменути господин Никола Мемо, као изасланик итд. у име — као горе: да се славна млетачка власт неће обавезивати на исплату од једне хиљаде дуката годишње, сем од дана када је горе споменути славни господин деспот поступио према одредбама склопљеног мира, тј. од дана када је наредио да се разруши тврђава Ђурђевац, нашто су га обавезивале клаузуле мира, односно обострана сложна одлука, а што је било веома штетно за приходе благајне и припадника которске територије, јер је та тврђава била подигнута на територији Котора". (9)


Дио развалине на Ђурђевцу (Снимио: В. Радуновић)


Други текст који се односи на Ђурђевац, у истом уговору, гласи: „Затим пошто је од стране гope споменутог поштованог господина Николе, изасланика итд., у име, као горе, — било тражено да господин деспот изда наређење и заповјед да све оне куће које су биле подигнуте изнад брда, гдје је подигнута тврђава Ђурђевац, буду уништене и до темеља срушене, на такав начин да нико више не остане у тим настамбама и на вpxy тога брда и да их поданици гореспоменутог славног господина Деспота и славне млетачке владавине никада више не смију обновити".(10)
       Из наведених текстова, очевидно је да се ради о истој тврђави: која се до 1425. године спомиње под називом Стефаница (односно Стипаница), а у даљим текстовима, искључиво, као Ђурђевац. У прилог томе иду чињенице: дискусија око Стефанице преноси се са истим садржајем на Ђурђевац, тј. и у првом и у другом случају тражи се рушење и као услов обештећење у висини хиљаду дуката. Локација у оба случаја је иста, а као најважнији доказ служи прецизан текст уговора из 1426. године у којем се каже да је Стефаница, син Ђурђа Ђураша, саградио Ђурђевац. Јиречек у историји Срба уопште не помиње Стефаницу (тврђаву) иако се користио документима гдје се она спомиње, те се на основу тога може сматрати, да je и он био мишљења да је то иста тврђава. Међутим, Станоје Станојевић наводећи пријевод уговора из 1426. године (тачка 3) каже: „Ђурађ ће до темеља срушити градић Ђурђевац и Стефаницу".(11) Према томе Станојевић сматра да су Ђурђевац и Стефаница два разна објекта, те и једном и другом даје обиљежје градића. Позивајући се на његово мишљење ја сам раније изнио претпоставку да би Стефаницу требало лоцирати на данашње мјесто Стањевића.(12) Недоумицу може изазвати текст угавора из 1435. године гдје се тражи да, поред Ђурђевца, буду уништене и до темеља срушене, све куће које су подигнуте изнад брда, тј. изнад тврђаве Ђурђевац. Али оне се не третирају као тврђава (градић) и њихова локација нa терену може се тражити у Стањевићима.
(9) Српски историјски споменици млетачког архива: Скупио и преписао Др Јанко Шафарик, Гласник Друштва српске словесности, књ. XIV, Београд 1862, стp. 11.
(10) Исто, стр. 16.
(11) Станоје Станојевић: Борба о наследство Баошино (1421—1426, год.) Ср. Карловци, 1902, стр. 71.
(12) Мирослав Лукетић: Будва—Свети Стефан—Петровац, Цетиње, 1966, сор. 58—59.

       Зашто је дошло до измјене назива тврђаве нема података. Али, ако прихватио да је Стефаница саградио- тврђаву, она је у почетку носила његово име. Могуће је, да јој је он исти, у част свога оцa, измијенио име у Ђурђевац. Ђурђе се помиње до 1431. године, а његов син Стефан (Стефаница) умро је 1465. године, а као господар Зете владао је од 1436—1465. године.(13)

       И поред тога што се још од 1424. године захтијева да се Ђурђевац сруши, ово није урађено ни 1435. године. Као разлог томе Јиречек истиче отпор Ђурашевића, за које се тада знало да су ,,геbellles" деспотови.(14) Нема података када је Ђурђевац потпуно срушен, али се може претпоставити да је одлука уговора из 1435. године била одмах и извршена, тако да његов вијек није био дуг. Млечићи су тачно оцијенили његов значај граничног утврђења и тиме се и да објаснити његово стално настојање и упорност да се тврђава сруши.

       Помен Ђурђевца нијесмо више сријетали осим код С. Накићеновића, који описујући Поборе и Стањевиће каже: „По свој прилици на сусједном Ђурђевцу је постојала црква, замак и утврде већ у XV вијеку, што се спомиње и у XVI вијеку (Juricvaz che si chiama chie-sa), не наводећи извор.(15) Hиje сачувано ни предање за тврђаву осим за црквицу.

       Данас је Ђурђевац велики усамљеник; склањају се и бораве на њему само јата планинских јаребица, јер га и ловац мимоилази. Може се на Ђурђевцу наћи још понека пушчана чаура коју су партизани испалили на непријатеља, штитећи слободну територију у познатој поборској бици 1942. године.

       Намјера овог прилога је да дјелимично оживи и разјасни његову прошлост.


(13) Енциклопедија Југославије, Загреб, 1956, књ. 2, стр. 49б—499.
(14) Константин Јиречек: Историја Срба, књ. I, Беотрад, 1952, стр. 400.
(15) Сава Накићеновић: Бока, стр. 599.