SADRŽAJ PO
OBLASTIMA
Književni programi
Likovni programi
Scenska umjetnost
Muzički programi
Arhivska i bibliotečka građa, studije, knjige...
Organizacije, institucije, društva
Manifestacije, festivali
Portreti
Muzejske izložbe
Galerije, foto reportaže, video zapisi


 
| Naslovna | O projektu | Saradnički program | Linkovi | Kontakt |

 

 

 

JU "MUZEJI, GALERIJA I BIBLIOTEKA" BUDVA
MODERNA GALERIJA

 

20.10.2011.

 

PERFORMANS "PUTOVANJE NA KRAJ NOĆI"
AUTOR: DILAN TAJ

 

       U Modernij galeriji u Budvi u srijedu 19. oktobra izveden je performans “Putovanje na kraj noći” Dilana Taja (Irska). Solo performans Dilana Taja baziran je na dnevniku koji je pisao tokom svog putovanja Transsibirskom željeznicom od Pekinga do Moskve, prelazeći pet vremenskih zona i dva kontinenta.



       U najavi ovog performansa zapisano je i sljedeće: "Koristeći video kameru uživo za projektovanje fotografija i uspomena sa puta, ovaj intimni perfomans je lična i šaljiva meditacija na temu putovanja, Kine, kapitalizma, Zapada, Evrope, Rusije, viđena kroz prizmu knjige Luja-Ferdinanda Selina “Putovanje na kraj noći“ iz 1932. godine". Scenario, režija i gluma: Dilan Taj.


Dilan Taj
Dilan Taj


       Dilan Taj je glumac i producent iz Dablina. Diplomirao je na Goldsmit koledžu u Londonu i gostovao kao glumac i sa svojim produkcijama u zemlji i inostranstvu. Posljednje nagrade su za najbolju produkciju 2009. koju dodjeljuje Nacionalni teatar u Irskoj i nagrada za Novi rad koju dodjeljuje Gejt teatar iz Londona.

       Uz nekoliko fotografija kao i video zapis dijela performansa, navodimo i dio prevoda kazivanja Dilana Taja o njegovom doživljaju sa puta Peking - Moskva.

 

 

       "Putovanje je vrlo korisna stvar koja vežba maštu. Sve ostalo je umor i razočaranje. Naše lično putovanje potpuno je imaginarno. U tome je njegova snaga. Ono nas vodi od života do smrti. Ljudi, životinje, gradovi i stvari, sve je izmišljeno. Sve što treba jeste da zažmuriš. Sve se nalazi sa one strane života."


Peking. 7.45 ujutru, dan prvi

Garderoba pri odlasku:
Crne kineske papuče, polovne platnene pantalone, imitacija belih čarapa marke "Puma", imitacija bokserica Kevin"Klain".
Pribor za putovanje: 2 olovke, fotoaparat, "Putovanje na kraj noći" od Luisa Ferdinanda Selinea, jedna sveska.

Idem u restoran. Zauzimam mesto i u zamenu za kupon dobijam tanjir pirinča s povrćem i ovčetinom. Iako je gnjecavo uživam u tome jer predosećam da mi to lako može biti poslednji pravi obrok pre Moskve.

Otvaram Selineov roman i počinjem da čitam.
"Bio sam uzrok previše zla," piše Selin na jedanaestoj strani, i pogađa me u žicu, dok se borim protiv uspomena, pohranjenih u mojoj glavi poput neželjenih suvenira.


Džangđijakou. 11: 03 pre podne, dan prvi

Osoblje u vozu govori neobičan Trans-mongolski engleski jezik, karakterističan po iskvarenim izrazima koje su usput pokupili od turista.

Ovde su se na gomili našle sve nacije i narodi, trgovci i turisti, kao neka nova rasa, koje povezuje zajednički red vožnje.

Ono što nazivamo rasom, kaže glavni lik Bardamu, ne predstavlja ništa drugo do beskorisnu gomilu istih takvih kao ja, krmeljivih, punih buva, promrzlih do kostiju. Oni su pristigli sa sve četiri strane sveta, vođeni glađu, kugom, tumorom i hladnoćom, i zaustavili se ovde."


13:51 Datong

Stojim i čitam pored prozora.

"Kako se čovek menja.. Bio sam mali tada, kaže Bardamu, Nisam znao kakvi su ljudi.. nikad više neću verovati onome što ljudi govore ili što misle."

Sitna Kineskinja, po imenu, kako sam otkrio, Bai Vai, povremeno seda na donji krevet i pilji u mene.

"Ljudi su ono čega se treba plašiti. Ničeg drugog, samo ljudi."


Djining 16:03

Odlazim u mali toalet i čitam Bardamuov opis Lole, devojke, Amerikanke, koju je sreo u Parizu za vreme rata. Nisam siguran da je knjiga ikada imala pornografske pretenzije, ali igrom slučaja (ovog puta) će poslužiti.

Lola je imala nežno srce, krhko i poletno, a telo dražesno, očaravajuće. Toliko da te dovede do suza...Pošto je bila seksualno predusretljiva ja sam je slušao i nikad joj nisam protivrečio.. Verovao sam u njeno telo ali ne i u njenu dušu"

 

 

Erlian. 20:37

Stigli smo na kinesku granicu.

Selineov opis posleratne Francuske može se lako primeniti na Kinu:

"šta god da dotakneš sve je lažno, šećer, avioni, cipele, džem, fotografije, sve što čitaš, gutaš, sisaš, sve čemu se diviš, što izjaviš, poričeš, braniš, sve je sačinjeno od mitova koji se baziraju na mržnji i keženju, sve skroz lažno, do koske. Ta manija laganja, da se laže i da se veruje u laži zarazna je poput svraba."

Kina je slutnja zajedničke budućnosti i to je strašno. Drago mi je da preko granice zakoračujem u prošlost. Kineske vlasti stvorile su potrošački pakao zasnovan do detalja na zapadnjačkom kapitalizmu, osim jedne ključne razlike. Kinezi su potpuno opovrgli mit o postojanju suštinske veze između kapitalizma i demokratije, mit na čijem smo temelju mi na zapadu ceo svoj život gradili. Kinezi su svojim munjevitim rastom pokazali da je demokratija u stvari loša za biznis. Jasno je da je za nas na zapadu jedini način da se takmičimo da zapravo i sami ukidamo demokratiju. Viđeno sa kineske strane sada mnogo toga postaje jasno - ograničavanje građanskih sloboda, zaokret u zapadnim "demokratijama" prema pretvaranju država u privatne kompanije, u kojima članovi upravnog odbora postaju politička elita. Kina je brižljivo prekopirala sve od nas, a mi zauzvrat kopiramo njih. Kinezi su savladali lekciju koja će obeležiti naše stoleće: ukoliko pojedincu daš dovoljno kupovne moći da može da priušti potrošačka dobra, pojedinac će se dobrovoljno odreći političke slobode. Kapitalizam je doveden do svog logičnog kraja, kao odraz u ogledalu totalitarizma, ali potpuno poželjnog od strane ljudi.


Džamanud, Mongolija, 23: 40, Dan prvi

U voz ulaze tri pripadnice granične policije, visoke, u crnim lakovanim čizmama sa zlatnim šnalama, u mini suknjama i bluzama. Njihove zelene sovjetske uniforme izgledaju kao da ih je dizajnirao lično Beni Hil. Provodimo sate na granici jer policajke maltretiraju neke putnike. Konačno prelazimo u Mongoliju.


Čojr, Mongolija, 9.04 ujutru, dan đrugi

Ulan Bator, 13.20, dan drugi


Budim se sa istim osećanjem užasa kao prethodnog dana, kao noćna mora iz koje ne mogu da se izvučem.
Stižemo na vreme u Ulan Bator, silazimo iz voza, i vrzmamo se po stanici ćaskajuci sa lokalnim stanovništvom.

Dobro raspoloženje kod ljudi u oštrom je kontrastu sa tom flekom sive ljudske gluposti kakav je Ulan Bator.

Doduše, možda je Bardamu u pravu

"Na кrајu krajeva zašto ne bi postojala umetnost ružnog, baš као što postoji umetnost lepog. Možda je to žanr koga treba razvijati."


Nauški, Rusija, dan drugi

Sumnjivi muškarci s kožnim kapama i jaknama stoje na peronu poput vukova. Oni su legendarni "gopniki" kako kaže Artjom, neka vrsta mitske ruske vrste, napojene alkoholom, siromaštvom i dosadom. Oni ceo prizor čine nadrealnim, odudarajući od stanice, koja je još u Aziji, iako sa ruskim dekorom.. Arijevci u Aziji, beli duhovi na ivici nedođije. Ulazim u staničnu zgradu i posmatram nekoliko zombija koji tu tumaraju.


Sljudjanka. 8.18 ujutru, dan treći

Budim se i ugledam zaleđeno veličanstvo bajkalskog jezera. Male drvene kućice s ukrašenim prozorima rasute su po obali. Na peronu, žene prodaju ribu kroz prozor. Ja sam ostao potpuno bez zaliha hrane, ali ipak ne mogu baš da svarim ideju o sušenoj ribi za doručak.

Vagon restoran je sad pretvoren u rusku kantinu. Prelepa kelnerica, azijska Ruskinja, kaže Artjomu i meni da je pivo 5 dolara ili 100 rublji, očigledna socijalistička laž kako bi odvratila mušterije.

"pet franaka je dovoljan razlog da omrzneš ljude i poželiš njihovu smrt!" kaze Bardamu, Ljubav neće biti moguća u svetu dokle god postoji 5 franака "


Irkutsk 10.28 ujutru

Menjam 20 dolara za 500 rublji kod Ljudmile i konačno se snabdevam na kiosku na peronu


Zima 14.46

Sišli smo u Zimi, još više je gopnika i vazduh oštar kao slomljeno staklo.


Nižni Udinsk, 18.45

Srebrne breze pružaju se dokle pogled seže. Izgleda kao da je Endi Vorhol umnožio usamljeno drvo iz "Čekajući Godoa".

Kada Bardamu opisuje prizore iz Afrike, on slika gotovo soc-realistički portret turiste.

"U evropskoj hladnoći, pod sivim puritanskim nebom, mi retko kada vidimo kod svog bližnjeg podmuklu okrutnost, osim u vreme pokolja, ali kad se ona probudi, usled smradne tropske groznice, onda se njena trulež izdigne na površinu. Tada mahnita raspojasanost počinje, otpad trijumfuje i potpuno nas preplavi. Onda kad posao i hladno vreme prestanu da nas sputavaju... tada belci pružaju isti spektakl poput plime na obali: istinu, smrdljive bare, krabe, strvine i govna.


Ačinsk 7.07 ujutru, dan četvrti

Budim se okružen snežnim vrhovima Sibira. Ovde je još uvek zima, usred aprila.

 

 

Malinsk 10.05 ujutru

Artjom i Ljudmila odlaze i ja im mašem. Strašno je hladno. Ulazim u bife na platformi da kupim neke potrepštine i posle nekoliko minuta, kineski kondukter upada unutra i, na radost prisutnih, dere se na mene na nekom svom engleskom da se vratim u voz. Trčim nazad u voz praznih ruku jer nisam stigao ništa da kupim, ali ipak sam mu zahvalan na budnosti. Biti zavejan u Malinsku bez ičega bilo bi ravno tragediji.


Novosibirsk 15.55 popodne

Lepi kilometri betonskog Novosibirska. Nikad mi ne bi dosadili ovi betonski blokovi. Oni su otelovljenje jedinstvene istine, skromnosti svrhe i poštenja, koje su i utešne i zarazne.


Išim 03.12 ujutru

U gluvo doba noći srećem Mongolku, otprilike mojih godina, u najmračnijem delu hodnika, pored toaleta. Započinjemo razgovor i ona mi kaže da putuje u Češku, da traži posao. Ostavila je sina u Mongoliji, ide da za njega zaradi nešto u Evropi.


6:58 ujutru, Tjumenj, dan peti

Malo-malo pa iz sibirske divljine iznikne neki grad, poput korova, siv, oronuo i zaboravljen, abortirani fetusi majke Rusije.

Bardamu sad živi u delu Pariza koji zovu Zona. To me je podsetilo na Tarkovskog i njegov film "Stalker". Misteriozna "Zona" iz filma, industrijska 'ničija zemlja' po kojoj tumara glavni lik, sada izgleda kao znamenje post-sovjetske države - kao dokumentarac koji portretiše Novu Rusiju, naseljenu gopnicima, autokratama, fašistima, rasistima. koji svi plivaju u katastrofalno zagađenoj životnoj sredini.

Užasava me pomisao na dolazak u Moskvu. Nema više bezbednosti. Nema više sigurnost reda vožnje. Mogao bih da ostanem da živim zauvek u ovom vozu, uvek u pokretu napred, uvek znajući gde idem, sve dok me neka druga Moli ne ubedi da postoji lepota u ljudskom obliku, kao što postoji sibirski sneg, osećam se kao Bardamu, koji je uvek u potrazi za nekim sledećim fantomom i koji nije u stanju da vidi kada je nešto stvarno.

 

 

Sverdlovsk 11.42 pre podne

Bai Vai konačno odlazi. Silazim iz voza da se oprostim sa njom. Nekolicina prijatelja - ili možda familija- došli su da je dočekaju. Pokušavam da zamislim šta će dalje biti s njom.

Celineova osnovna teza koja se tiče čovekove prirode jeste njena mračna persektiva. Kad odrastao čovek stekne neku naviku nikad više neće je se osloboditi. Ima još neke nade za decu, ali za odrasle važi da čovek živi ili u krajnje srećnim ili u krajnje nesrećnim okolnostima. Naprosto je tako.


Perm 17.27 posle podne

Svako putovanje bolno me podseća da imam manje snage nego prethodnog puta.

"Ono što čini život tako strašno zamarajućim, kaže Bardamu, jeste ogroman napor koji ulažemo da ne budemo ono što zapravo jesmo u dubini duše, i to je odvratno, poražavajuće i apsurdno.  Toje košmarno moranje da igramo ulogu polu-čoveka, za koga su nas ubedili da je mali univerzalni ideal, supermen od jutra do mraka.



 

Gorki 6.42 ujutru, dan sesti

Moskva privlači voz ka sebi kao magnet - kao džinovski slivnik koja sve u sebe usisava.


Vladimir 10.22 pre podne

Selin zaključuje jeste da se ne možemo nadati izbavljenju za sebe, vec se samo možemo nadati da možemo pomoći drugima. Na kraju, on izvrće svoju dušu zbog nas, da nam pomogne da nađemo bolji život. Pretpostavljam da putovanje i umetnost mogu poslužiti istoj svrsi. Primoravaju nas da se supprotstavljamo sebi, da priznajemo greške, da se borimo sa sobom dok smo još u punoj životnoj snazi, a ne na samrti. Ako je to istina, onda putovanje nije besmisleno. Ono baca zrak na ambis.


14.28 Moskva

Sve je bila samo proba za Moskvu. Podjednako sam uzbuđen i zastrašen. Stižuci u Moskvu ja se momentalno uklapam u novu, drugačiju frekvencu, onu koja se baš ne poklapa sa skalom "stanice". Pakujem svoje stvari i pozdravljam se s kondukterom. U strahu od putovanja koje mi predstoji, ulazim u zgradu železničke stanice i krećem prema metrou.

 

 

Dostojevski kao da je bio unutrašnji dekorater Danteovog pakla. Sve rusko je ovde zastupljeno u minijaturi- lepe žene, pijanci pretećeg izgleda, otpadnici, pravi boemi. Ovo je naseobina pravih opstalih boema, koji se poput hijena cerekaju na smrt Evrope. Fatalna greška Istoka jeste u tome da želi da bude Zapad. Rusija želi samo da bude Rusija i to je ujedno njen šarm i njena bolest. Zbunjen sam i zlo mi je od tolike gomile ljudi.

Stojim sam u metrou, pokušavam da odgonetnem svoj sledeći potez, sa ono malo snage što mi je preostalo, žudim da budem kod kuće, ali sam od nje tako daleko. Otvaram Selinea jos jednom za kraj i čitam pasus koji nekako objašnjava ceo poduhvat.

"U toj sredini, koja je toliko drugačija od one kod kuće u kojoj sam ustalio svoje sitne navike, ja delujem raspadnuto. Osećao sam se na granici nepostojanja. Shvatio sam da odsustvo sagovornika sa kojim bih mogao da pričam o poznatim stvarima znači da nema ničega što bi me sprečilo da utonem u zastrašujuću apatiju. Drugačija zemlja, drugačiji ljudi oko tebe, sve se odvija neobično..ništa ti ne treba, glava ti pliva, sumnja te preplavljuje.. beskonačnost pukne pred tobom, neverovatno je mala, a ti u nju propadaš. Putovanje je traženje ovog ničega.. ovog opijanja utrnutih lobanja."


VIDEO ZAPIS POJEDINIH DJELOVA PERFORMANSA